И 2013-те, као и ранијих година, ПК "Победа" и ПК "Раднички" из Београда организовали су Меморијал Звонимира Звоне Блажине, у част некадашњег дугогодишњег алпинистичког инструктора и једног од најмаркатнијих послератних алпиниста у Србији и Југославији.

Како и доликује имену по којем се одржава овај меморијал за успон је изабран један од најзахтевнијих врхова на Балкану - Језерски врх (Maja Jezerce). Са својих 2694 мнв, то је највећи врх Проклетија, који од планинара захтева врхунску кондицију, опрему и срећу да на дан успона на прилазу владају временски услови који омогућавају достизање те висине.

Меморијал је требао да се одржи крајем месеца марта 2013. године, али је због лоших временских услова више пута одгађан. За коначан датум успона изабран је 01.06.2013. године. Даље одгађање није било могуће због других обавеза клуба.

Акцију успона започело је 15 планинара из Београда, Краљева и Ниша.

Иако је ово део године када је, због дужине дана, било за очекивати повољне метео услове то се није десило. Променљиво време претходних дана није нам обећавало лаган успон. Страхови су се обистинили. Поплављени пут између Гусиња и Вусања најављивао је размере падавина на Проклетијама.

Дошао је и дан успона. Рано смо се пробудили, око 3:30 ч., и почели са завршним пропремама за успон. Током протекле ноћи киша је толико падала да кров оштећене карауле Застан, у којој смо се сместили, није успео да је задржи. Мокар под и најлоном затворени прозори су нам били сва удобност коју ћемо ускоро и те како пожелети. Зачудо, у тренутку самог поласка (око 4:30 ч.) киша није падала, али већ после пола сата било је јасно да ово неће бити обичан успон.

Први део стазе, до границе са Албанијом, протезао се кроз шуму, стрмог је успона и на овом делу се налази једина чесма из које је могуће узети воду за пиће.

После сат ипо хода дошли смо до граничног камена и ушли у Албанију. Јак ветар на самом превоју, праћен леденом кишом натерао нас је да искористимо сву опрему из ранца како би се заштитили.

Већ после неколико метара хода у Албанији уочили смо прва језера поред којих смо тог дана требали да пешачимо. Комбинација шест језера, окружених високим врховима Проклетија, уз недирнуту природу делује као магнет на многе планинаре широм света. Иако овде нема граничног прелаза, и ово није званично одобрена међународна планинарска стаза, сваке године стотине планинара прођу овуда ка Језерском и осталим врховима Проклетија.

Даље нас је стаза водила поред осталих језера, па испод врха Кољает 2490 мнв до Превоја испод самог Језерског врха.

Кишу, која нас је у почетку пратила, сменила је суснежица, а по достизању 2000 мнв прешла у јак снег.

До Превоја само најупорнији нису искористили дерезе, овде то и они чине, а из торби сви су извукли цепине што је мени, као новајлији на овој стази, био јасан знак да најтеже тек предстоји. Сви смо мокри до коже, без обзира колико је ко имао добру опрему. Од седам сати јаке кише, суснежице и снега мало која опрема може да заштити планинара.

Двојица из ове групе су се по четврти пут пењали на Језерски врх, па им је сваки делић стазе познат. Као добри познаваоци најавили су нам узак, стрм и дуг кулоар кроз који смо морали проћи.

Ишли смо даље, сваки корак нам је био тежак, како звог дубоког снега тако и због успона од преко 45 степени. Снег је, на овој надморској висине, био толико дубок да смо се морали смењивати у прављењу пртине. Дошао је ред и на мене. Лако је било пратити друге. Дизао сам ногу преко колена, али и то није било довољно да би је извукао из снега, користио сам се рукама и коленима како бих савладао који метар. После неколико минута препустио сам посао наредном. Брзе смене су потребне и из разлога да се остали не би превише охладили чекајући свој ред. Колона од 9 преосталих планинара, који до тада нису одустали, ме мимоишла.

Искористио сам позицију, што сам на зачељу, да направим неколико снимака. Дигитални фото апарат је толико замаглио од зноја, кише и снега да се на екрану ништа није видело. Чистио сам га, грејео како би некако забележио најтежи део успона. Слаба је била корист. Магловите слике, које сам ипак снимио, ће ми бити једино сведочанство највише тачке до које смо стигли.

Наставио сам да посматрам стеновите шиљке, око кулоара, на којима се снег није задржавао. Јак ветар просто је брисао све што се на њима нађе. Сасвим неочекивано, приметио сам да је налет ветра одувао већу количину снега са једног од стеновитих шиљака, које сам гледао, и збацио га у кулоар, којим смо се кретали. Одувани снег крећући се кроз кулоар покретао је површински снег и ту пред нашим очима правио лавину. Није била велика, висине неких 20 сантиметара и ширине 10 метара, као некаква река пролазила је поред нас на удаљености од свега пар метара.

Наставили смо даље, крећући се десном ивицом кулоара у правцу једне стене величине куће, чија залеђина нам је стварала сигурно уточиште од могућих лавина. Десетак минута касније сама од себе покренула се друга, мања лавина, више као клизећа прашина по површини снега.

На челу колоне је завршена и трећа смена, приближавао се ред на мене да поново правим пртину. Успон је био све већи. Тешко је било ићи и по пробијеној пртини а у улози вође могу и да замислим. Пропадали смо у снег до појаса, његова дубина је била вероватно већа. У овом кулоару никада се потпуно не отопи снег, има га читаве године.

Одједанпут, необична бука испред нас скренула нам је пажњу. Лавина већа од претходних кретала се кроз кулоар у сусрет нама. Вођа групе је повикао "Укопавај се". Времена смо имали само толико да забијемо дршку цепина у снег што дубље и да заузмемо што бољи положај. Лавина је ударила у стену испред нас и поцепала се на два тока, већим делом пролазећи лево кроз средину кулоара, а мањим делом десно од нас захватајући Александру која је у том тренутку била на зачељу колоне.

У тим тренуцима у мени се узбуркало много измешаних осећања које не могу описати. Задивљеност, жал што не могу снимити све ово, страх, беспомоћнос су била само нека од њих.

Тај мањи ток лавине потпуно је затрпао нашу пртину, нанео снег на Сашку и благо је закренуо не остављајући никакве последице. Већи део, пролазећи поред нас, није био дебљи од 30 сантиметара, али је у свом даљем току низ планину нарастао толико да је стварао буку.

Кратко је трајала консултација Милана (вође успона), Зорана и осталих и брзо је донета  одлуке о одустајању од даљег успона. Разлоге не треба објашњавати.

Спустили смо се до Превоја, који је био удаљен око 300 м, окупили се за повратак, посматрали кулоар са базбедне даљине и препричавали како је ко доживео овај сусрет са лавином. Мени је то било први пут у животу.

У себи сам анализирао цели догађај. Лепо би било да смо се попели на врх, направили пар снимака и тек тада се вратили. Није нам остало много: дужински око 700 и висински око 300 м. Највише за сат времена би били на врху. Кроз главу ми је пролазила и помисао на Меморијал у чије име се врши овај успон и на самог Звонимира Блажину. Иако је он освојио многе врхове и постигао резултате којима ја могу само да се дивим, он је умро у 73-ој години живота и један је од ретких у чије се име одржава меморијал а да није погинуо. Изгледа да је увек знао да препозна невидљиву линију између безбедног и небезбедног успона.

Безбедност пре свега, врхови нигде неће побећи. Ако ми није било омогућено да се сада попнем на највећи врх Проклетија, можда ће то бити неки други пут.

Кренули смо назад, истим путем. Низбрдо је лакше, повремено смо трчали да би се загрејали. Покушавали смо да скратимо пут пролазећи кроз мањи кулоар према језерима, али нам није успело. „Преко прече - наоколо ближе“.

На нижим висинама од 2000 м мало се разведрило, видљивост се повећала на преко једног километара али и даље је падала киша. Са околних врхова бука нам је скренула пажњу. Посматрали смо још две мање лавине које су се као водопади сурвавали низ литице на удаљености 300-400 м од нас.

Ако све сумирам ја сам тог дана уживо гледао пет лавина. То је далеко већи успех него да сам се попео на један врх.

После 11 сати проведених у Албанији, прошли смо опет поред граничног камена и поново смо били у Црној Гори.

Још само сат времена стрмог спуштања нас је делило до покисле собе у напуштеној караули. Лишћем прекривен, стрм шумски путељак, наквашен вишесатним падањем кише био је погодан за ходање колико и боб стаза. При једном од падова поцепао сам панталоне. Нема везе ионако су одслужиле своје.

Дошли смо до собе. Претоварени велики ранчеви, које смо морали да носимо на леђима 7 км од села Вусање до ове карауле, су нам били једима нада да у њима има нешто суво што је могло заменити комплетно мокру одећу на нама. На срећу локални чобани породице Зогу из села Вусања, који су у ово време чували овце око карауле, допустили су нам да користимо шпорет у њиховој просторији и тиме смањили могуће здравствене последице ове акције.

Са првим падом мрака загрејани шпоретом и шољом куваног козјег млека отишли смо на спавање. Сутра нас је чекао повратак својим уобичајеним обавезама.

Пишући овај путопис, два дана касније, у претоплој соби стана у коју сам се сакрио од врелине нишког сунца, не могу да се отргнем од сећања на Проклетије и од жеље да се поново нађем тамо.

Раде Никчевић, Ниш, 06.2013.