...Железничка станица у Ћустендилу... Поред ње и аутобуска. У град пристижу аутобуси, возови и комбији пуни планинара. Ранчеви, што већи, што мањи, шатори, штапови, без изузетка сви у добрим гојзерицама.

Сви они ће Ускрс провести на Осоговским планинама, а чувши да ћемо ми на Чудинску планину, на тромеђу Бугарске, Србије и Македоније, њихово чуђење и недостатак видљиве реакције било је итекако снажно реаговање на помен те, једне од најмање познатих и најређе посећених планина Балканског полуострва.

Осоговске планине, западно, низ пругу, гледам све под снегом, иако смо добрано загазили у пролеће. Овај масив делује непролазно за железничку пругу, па је она и изграђена само до Гјушева, до уласка у срце Осогова. Виде се и планина Лисец и Конјавска планина. Оне су озеленеле. Чудинску планину не могу видети из Ћустендила, заклоњена је другим планинама, о њој се скоро ништа и не зна, мало ко је чуо за њу. А у походе њој се упутисмо...

Ситна и досадна киша није ми сметала да у рано празнично јутро прошетам центром опустелог Ћустендила. Удахнуо сам свеж ваздух после напорног пута, ваздух који се у град спушта ружом ветрова са Рујена.

Колодвор је опет скоро пуст. На табли пише да воз из Софије неће каснити ни минут. Један посебан воз. Онај који ће моје срце натерати да, кад он буде успоравао на уласку у станицу, оно у ритму парне локомотиве, из трена у трен, постепено почне да убрзава куцање, да туче тако јако и хитро као да сам на завршном успону ка Мусали или Вихрену! Воз је све спорији, срце све брже! Воз је стао, а срце би да искочи!

...А онда осмех од увета до увета, и блистав и искрен поглед, пун лепоте и доброте, онако како само може бити подарен од словенске душе, од истог народа! Сузе радоснице, о, лепото моја!

...Елена...

Обоје смо у исто време и домаћини и гости на овом походу. Иста нам јужњачка крв тече венама, исто волимо. Из истог краја родом...И, да...хтели смо годинама уназад да досегнемо тај не тако високи, али значајан и јединствени Шулеп камак, врх на Чудиснкој планини, на тачки сусрета трију граница (то су границе само у материјалном свету, али у духовној димензији тамо их нема и огромна бела камена пирамида пред духовним видом ишчезава).

Шулеп камак се назива и Китка. Висок је 1337 м. Најзападнија је тачка Бугарске. Чак није ни највиши врх Чудинске планине, већ је то нешто севернија тачка звана Арамлија, висока 1497 м, на бугарско-српској граници. Чудинска планина простире се између планине Изворске Рудине на северу и Осоговских планина на југу. Северна граница Чудинске планине је на десној обали реке Драговиштице. Име је планина добила по бугарском селу Чудинци.

Из разноразних разлога, који са планинарењем и путовањима немају никакве везе, ово подручје је готово потпуно непознато у свету планинара, па чак и бугарски планинари врло ретко и у малом броју овде долазе.

Најбољи прилаз тромеђи је са бугарске стране, пошто готово до саме граничне линије постоји што асвалтни, што макадамски пут. Из Ћустендила смо кренули магистралним путем који води ка Кривој Паланци у Македонији, а онда се код села Гарљано са њега искључили и упутили ка Долнем селу, које се налази на једној висоравни између Осоговских планина, Лисца и Чудинске планине.

Даље се иде ка селу Бобешино, где је и крај асвалтног пута и контролни пункт пограничне полиције, која нас није заустављала, и одакле почиње макадам ка најзападнијем бугарском селу, Жеравино. Боље је рећи, да је вољом светских моћника, ово село, на жалост, једно од бројних подељених у западној Бугарској и југоисточној Србији, те тако пар махала Жеравина се налази и у општини Босилеград, а дестак разасутих кућа у Бугарској.

На пар стотина метара од границе, наилазимо на цркву Св.Георгија, која је сазидана 1893.године, и после деценија пропадања, обновљена је почетком овог века. Пред Жеравином отпоче да пада јака киша. На први поглед, чинило се да од планинарења неће бити ништа.

Али, онда су надање и молитва, и наши погледи ка небу, услишени, те је киша, као што је почела да пада, изненада стала, огрејало је сунце, и тако је било целог дана у том маленом и чудесном кутку. После сазнадосмо да је свуда унаоколо, од Ниша до Софије, од Врања, преко Власинског језера, до Босилеграда, од Благоевграда до Куманова и Скопља, падала јака киша!

Елена и ја заједно показасмо ка једном врху који је, чинило се по висини, био Шулеп камак. А онда се мени учини да је сувише близу да би био тромеђа, те убедих сапутницу да кренемо ка западу, једном, додуше, широком и уређеном шумском стазом. Потпуно погрешно, испоставиће се касније! Недостатак концентрације и пажње (оправдање постоји, али само делимично?!). Кроз шумицу смо лагано добијали на висини и изашли на чистину до једне раскрсице. Десно је пут водио до оног првог, још из села уоченог врха. Лево скретање био је пут који је гребен и врхове обилазио са десне стране и водио ка једном огољеном врху у даљини за који сам био убеђен да је наш циљ. По други пут потпуно погрешно, испоставиће се нешто раније него испостављање прве грешке! И по други пут смо имали шансу да одемо, релативно брзо, за сат, сат и по, до правог врха!

Уместо тога, ишли смо широким путем, на коме смо уочавали и трагове теренских возила. Онај првобитни врх испоставило се да је виши од оног на који идемо, али, на који нисмо изашли, јер пут волшебно њега заобилази. Још нешто што је било збуњујуће је што на стази нисмо уочили ниједан гранични камен!

Са десне стране, доле у подножју, покоја кућа, планинска села уз границу...али чију границу? Иза једне кривине, угледали смо комплекс зграда, за које је јасно било да су караула. Покушавамо да уочимо заставу, она је заклоњена неким дрвећем. Уто крај пута наилазимо на бачену боцу од минералне воде...Гледамо етикету и...произведено у Македонији! Сада и једва видљива застава јасно постаје македонска! Морамо назад, брзо, најбрже! Само нам треба привођење од стране пограничне полиције, онда бројне процедуре, одвођење до правог граничног прелаза, новчане казне...Летели смо стазом, све окрећући се уназад, да неко случајно не трчи за нама, или, далеко било, да не покрену које теренско возило у потеру! Сада нам је све много јасније, ми смо ишли македонском патролном стазом, а бугарско-македонска граница је била на гребену изнад нас. Тромеђа, наш главни циљ, био је онај први врх до кога смо одавно могли да изађемо. На изласку из шуме, када смо скренули улево на патролну стазу, е, на том месту смо ушли у Македонију, уместо да останемо на бугарској територији.

Елена саопштава да јој је лична карта остала код куће у Софији. Ма нема везе, кажем јој, важно да је дан леп и да сада, када смо видели где не треба да идемо, остаје да одемо на прави врх.

И би тако. Сада више мотрећи на стазу и терен, а мање размишљајући о другим стварима, спазио сам гранично камење, баш где му је и место. А и стаза води право горе.

Страх од полиције и санкција илегалног уласка у другу земљу смо одагнали. Заборавили, ишчезло као руком однето. А онда креће узбуђење што ћемо доћи до Шулепог камка (коначно!). Завршни успон, гранична пирамида се не види, сувише смо испод ње. Али, корак по корак, и успона више нема. Појављује се тространа пирамида, огромна! Шулеп камак! Најзад, ту смо!

Срећи нема краја! О, како сада прија и гутљај воде и залогај хлеба. Неколико пута смо обишли пирамиду, уживамо у погледу. У непосредној близини, не више од триста метара од ове тачке, налази се и врх Пост, висок 1403 м, на српско-македонској граници. Не усуђујемо се да опет вршљамо по патролним стазама. Уместо тога, посматрамо заборављена села у босилеградској општини, скоро напуштена. Зашто ли је таква лепота остала пуста, далеко од очију, срца, далеко од мисли моћника који у свако доба могу вратити наду и благостање у њих?

Посматрамо и Осогово, Рилу и Пирин. А онда, гле, наш стари познаник, Дукат, са врхом Црноок, ту, надохват руке, први комшија. Управо је планина Дукат била и задња ивица подручја које је те Велике суботе била поштеђена кише.

...Спуштамо се назад до цркве у Жеравину, стазом крај неког потока. Воде из овог потока завршиће у Егејском мору.

Ми ћемо данашњи леп и узбудљив дан наздравити пивом у Ћустендилу...Сада се воз захуктава, а моје срце смирује... Назад у родну кућу, преко Босилеграда и Власинског језера. Још увек је био мрак када сам јутрос напустио Сурдулицу, а по мраку се у њу враћам.

Мирослав Докман, Ниш