Jедна мудра српска изрека учи нас да дуг није друг. Усред лета, када већина људи безбрижно одмара и пландује, планинари раде у „три смене“. Ређају се походи, акције, путовања, упознавања новог, непознатог. Умор ходача бива потиснут срећом, а зној храбрих пењача натапа од сунца испуцалу земљу.

Порив за истраживањем непознатог тада је на врхунцу. Исто тако, жеља да се оде у оне крајеве који имају толико планинарског садржаја за понудити, да би свако ко је делимично зашао под скуте тих подручја, а не дошавши поново, постао дужник, са неизмиреном обавезом према свима којима би, по неписаном планинарском кодексу, морао те крајеве представити, јача је од било какве препреке.

У Нишу је тврђава центар окупљања планинара. Унутар зидина чувеног утврђења, недељама уназад причало се о чудесном, претешком, невероватном успону на Гребен планину. Хук реке Јерме, која се пробија између оријашких стена, на крилима лепих речи и мисли, као да допире до нишких зидина.

У самој тврђави, нишки истраживачи Гребен планине, закључили су да дугују још један поход у кањон Јерме, са циљем – успон на Влашку планину, ону Гребену најближу, његову сестру близнакињу, са којом и гради импозантни кањон, један од најлепших у Европи.

Ову акцију дужни смо обавити, према планинарима свих узраста, који у ове крајеве ретко долазе, или још нису били, да казујемо о њему, и промовишемо га - бескрајан венац зеленила планина југоисточне Србије.

И наравно, отпочели смо, рано ујутру, првог августа, дан пре Светог Илије, пут од Ниша ка кањону Јерме. Знамо сваки тунел, сваку кривину на путу. Пролазимо Суково и манастир Свете Богородице, за нама остаје и Власе, село по коме је планина добила име, и улазимо у кањон.

Као и сваки пут, застајемо крај првог тунела, сликамо највише стене изнад планинске реке. Слушамо и њен звук, попут најдивнијих нота је.

И манастир Светог Јована Богослова близу села Поганова је успутна станица. Подигнут је 1395.године од стране српског великаша Константина Дејановића. Монаси нас препознају, стални смо гости, увек долазимо у најлепшем расположењу.

Пар километара даље, уз Јерму, стижемо у село Трнски oдоровци, чији назив нас одмах асоцира на град Трн у Бугарској, двадесетак километара узводно, који је, иначе, највеће место на обалама ове несвакидашпње реке. Из Одороваца, треба преко металног моста кренути ка селу Селиште, које се угнездило под највишим литицама Влашке планине.

Ова планина простире се у правцу југоисток-северозапад, петнаестак километара у дужину, од Звоначке бање до Пиротског поља. Највиши врх зове се Паница, висок је 1443 метра, а име врха значи „земљана посуда“, и изведено је из старословенског, бугарског, шопског и дијалеката српског језика.

Планина делује слабо проходно, али не улива толики страх као суседна Гребен планина. До врха Влашке планине може се стићи из села Власи, успон је просечне тежине, а може и из села Куса Врана, са њене западне стране, такође осредње захтеван. Успон из Селишта, јесте најзахтевнији, али чини се да у односу на прве погледе ка моћним стенама, каснији развој ситуације открива да је планина проходна и да је не можемо назвати „српски Матерхорн“ као њеног брата.

Од металног моста до Селишта долази се за око сат времена хода. Све време се у овој, првој етапи похода, креће по широком, макадамском путу. Планинарских ознака нема, што је мали куриозитет, обзиром да је много тежа Гребен планина врло прегледно маркирана.

Већ до Селишта, на пар места, видик се отвара на скоро цело пространство и Влашке и Гребен планине. Куће су раштркане, а воде има на улазу у Селиште. Студени извор дочекује намернике. Куће у овом крају одликују се специфичним стилом градње, приземље и спрат највише, са земљаним оџацима који су покривени.. Окућнице су прилагођене животу у планини, где је екстензивно сточарство главно занимање све мањег броја мештана, а препознатљив производ су млечни производи: сир, кисело млеко, качкаваљ, од овчијег и козијег млека. И увек се може пазарити тај деликатес, који сам по себи представља позивницу да се у овај крај поново сврати.

Од Селишта, до Панице се може наставити на два начина: дужи пут, обилазни, још ће дуго водити земљаном стазом, и у широком луку доћи до стена пред врхом. Наш избор био је краћи пут, са већим нагибом, који је још из села, са висине од око 700 метара, кренуо право ка највишем делу планине.

То је онај пут који се, са обале Јерме, чинио слабо проходан, јер улази у шуму, а после шуме доводи нас под оштре стене.

Ипак, очи прекаљених планинара и алпиниста уочиле су, још из Селишта, један узани пролаз под највишим стенама. Само што је скоро два часа хода, некада по узаној и зараслој стази, а кадкада и по камењару и сипару, било потребно да се та стрмина савлада. Када се и то прође, изгледа да је Паница ту, на дохват руке, само се треба успети на стену пред нама.

Међутим, тек онда нас је фасцинирао призор који смо угледали (а сви учесници акције су први пут дошли на Влашку планину)! Савладали смо стену, помислили да смо досегли врх планине, жељни да одморимо колена и зглобове од верања, кад горе – бескрајна ливада, травњак, висораван!

Скривени престо на коме столује лепа Паница, сав је у зеленилу! А у ишчекивању је била игличаста стена попут врха суседног Гребена!

Оне силне стенчуге које оивичавају Паницу, попут бедема дуго скривају највиши врх Влашке планине. За награду, свако онај ко се на те стене испење, као награду добија лагану шетњу до Панице, са све лешкарењем у трави и мноштвом погледа: Асеново кале, Руј, Црни врх, Рудина, Боховска планина, Грамада, Витоша, Видлич, Сува планина, Стара планина... Али поглед највише усмеравамо ка оближњој планинској тврђави – Гребену, без речи, отворених очију, убрзаних откуцаја срца! Препознајемо и ток реке Јерме, узводно се назире село Петачинци, место где ова река – лепотица по други пут улази у Србију, чим се у њу улије Јабланица.

Један потпуно другачији свет је око скривеног престола Влашке планине: савршени природни склад, бујног живота, заштићен од деловања било чега деструктивног.
За повратак смо одабрали исту стазу. Овога пута дочекали су нас љубазни мештани Селишта. Свако има неку своју причу, радосни што виде преплануле људе са ранчевима, штаповима и камерама.

Гутљај ракије, козји сир, поврће тек убрано из баште, хладна изворска вода за неочекиване планинарске госте. Укус исконског, топлог, људског, здравог. Обећали смо – поново ћемо свратити. И испричаћемо другима ову узбудљиву, топлу и искрену причу.

Мирослав Докман, Ниш