Сабор је живот

Они се неће поводити за поривима потрошачког друштва. Код њих се није развила потреба за скупоценим уређајима, посетама тржним центрима, летовањима на местима где већина људи одлази (а да многи и не знају која је сврха тих одлазака). Њихова свакодневница саткана је од мукотрпног рада у планини, у шумама и њивама.

Најудаљеније су подручје у Србији. Читав дан далеко од седишта округа, а читаву вечност од осталих већих градова. Зими потпуно одсечени. Али, они су богати и поносни. Богати – јер имају много пријатеља широм света. Пријатеље су стекли захваљујући својој борбености, поносу, очувању традиције. Преко лета, сваке суботе је сабор у другом селу општине. Њихов циљ је да са колена на колено преносе богату историју, културну баштину подручја које је насељено од праисторије. Највеће задовољство – да својим гостопримством, на далеко чувеним, очарају пријатеље и намернике. Окружени планинама – само још планинарски сабор нису имали. Све до недавно... Кутак који свакоме може бити друга кућа. Нема те неправде која ће поколбати ове дивне људе! Пламен живота светли на саборима! Чудесни и јединствени Босилеград, и сва његова села, и цело Крајиште и његов кров – Црноок!

Много тога се на југу Србије може постићи за годину дана. Јер људи су радни и вредни, изнад свега. Пре годину дана упознали смо се са председником општине Босилеград, господином Владимиром Захаријевим. Поставили смо два циља: оснивање планнарског клуба у Босилегаду, и покретање одржавања планинарске акције (међународне и традиционалне) на подручју ове општине. Први избор био је Црноок. Од августа до августа, време ће брзо протећи, но да ли ће се наши снови о реци планинара из Србије, Бугарске и Македоније на Црнооку, остварити?

Владимир Захаријев,  своје чувење стекао је као велики радник и прави човек из народа. Познато је шта је све учинио за становнике своје општине. Од пробијања путева до сваког од 37 села у општини, преко обнове цркава у сваком селу, до организације култруних манифестација, сабора и фолклорних фестивала. Бесплатно школовање и студирање у Бугарској, за нараштаје од којих ће се већина вратити у Босилеград и водити свој град ка срећи и благостању. Бесплатно лечење онима којима је то потребно. Тако је то када се даноноћно ради. Али, када се укаже прилика и време за радост, весеље, онда ће музика свирати три дана без престанка. У оро које ће се развити ухватиће се на стотине људи, и деце, и старих, и мештана, и гостију! У Босилеграду се живи за саборе и прославе.

Од првог дана смо веровали у испуњење давнашњег сна! Похрлиће сви ка Црнооку, и подно њега, на Соборишту, одржаће се први, јединствени планинарски сабор.

Један човек је по свему заслужио да мало више ужива и буде мало заслужнији за ово чудо у Босилеграду, од нас осталих који смо са њим радили на претварању маште у збиљу. Бранко Митов. Од најранијег детињства, од када је почео да крстари планинама Крајишта и целог југа, и сви његови снови, били су усмерени да се једном дочека тај дан, дан планинарског сабора у Крајишту, дан када ће цео Балкан доћи, што на Црноок, што на Мечит, Валоге или Самовилњак, било где у родном крају.

10 branko mitov 

Бранко је највећи познавалац и истраживач планина, села, градова и народа југа Србије. Он је, после осам или девет деценија, наставио истраживања академика Јордана Захаријева. Као да се пише наставак капиталног дела „Ћустендилско Крајиште“. А има се шта и проучавати. Још је отац историје, Херодот, у петом веку пре нове ере писао о подручју око данашњег Босилеграда и о древном племену Пеонаца. Храбри и мудри Пеонци са планина Орбелос и Пангејске планине и језера Прасијас, одолели су персијском цару Дарију, те не дозволише да буду пресељени у Азију.

Од древних Пеонаца, до данашњих дана, остао је осећај поноса међу становништом Крајишта. Мудрост горштака, способност да се опстане, осећај за припадност, ове људе нису никада напуштали.

Ово лето је и у знаку планинара из Сурдулице, из Скијашко-планинарског клуба „Власина“. За месец дана, два пута су се нашли у улози организатора великих планинарких празника, на Чемернику и сада на Црнооку. Између ова два велика догађаја, успели су и да организују своју алпску експедицију, такође по много чему јединствену, можда највише по стопостотном успеху, и то планинара који тек годину дана одлазе на планинске походе. Да, много тога се може на југу Србије учинити за годину дана...

На Обе реке, игла нема где да падне. Толико је планинара окупљено и мештана који их дочекују. Из три земље, планинара је тачно 272. Изашао је цели Босилеград, сви из Доње Љубате су на Обе реке, да дочекају драге госте, и испрате их на успон, сабор и пут од 20км. Све у једном дану. Има гостију који су већ дан-два у Доњој Љубати, они су и осетили гостопримство у виду бесплатног смештаја у школском дому и велике игранке у Доњој Љубати.  Одједном – ода радости, у исто време и осмех и сузе радоснице: међу мноштвом планинарских застава, појавила се и она најновија- Планинарског друштва „Доња Љубата“! Планинарско мезимче, састављено од деце и омладине, тако млади у планинарској породици, а тако искусни, цео живот у планинама!

И каснио је добрано наш успон. Оправдано, нико се неће љутити. Наши планинари похрлише да се фотографишу са Сурдуличанкама, освајачицама Триглава, Гран Парадиза и Мон Блана. Планинарке, пак, одјурише до кмета Захаријева, нико неће ни да чује да крене са пешачењем, докле не овековече овај тренутак за историју Крајишта. Лукаве планинарке не желе да формирају групу, па да се једном фотографијом забележи њихов сусрет са највеселијим кметом на Балкану. Не, хоће свака понаособ. Звук пиштаљке за излазак на стазу није могао да надјача онолике осмехе, цику и грају. Нека, лето је, дугачак је дан... Ипак је ово Босилеград, где је љубав и гостопримство на сваком кораку, у изобиљу.

Зеленило свуда...много извора воде. Столетна шума, и село Црноштица. Има људи у њему и лети и зими. И док се макар из једног оџака вије дим, село је живо, и село ће бити нова нада за Босилеград. Суши се месо, суше се и печурке. Стада оваца са све псима на нашем путу. Старине из Црноока не могу да суздрже најдивинија осећања видевши оволику реку планинара у њиховом селу.

На месту Кинстан, код споменика страдалим борцима Крајишта, појавише се Денча и његове комшије, са неколико коња. Ко је уморан, има да јаше до Црноока и Саборишта. Ко није уморан, има свакако да јаше, да се окуша, ту око споменика.

 2 na vrhu zastava pd dljubata

Остаде и завршни успон. Нешто дужи и стрмији. По први пут излазимо из шуме, јер Црноок је огољена купа на 1881 м надморске висине. Неко рече, умногоме личи на Руј. Налик је он и Великом Стрешеру, и Валозима, много је врхова на југу Србије који су слични, много шуме у подножју је на стази која води до њих, благих падина и огољеног врха са кога се види „пола света“, или све оно што је срцу јужњака најмилије. Слични једни другима, али тако различити у односу на остатак света, и тако и једино на свету – наши.

 3 na vrhu pk zeleznicar

Уз очаравајући поглед, на Црнооку нисмо могли да уживамо у најсавршенијем планинском звуку – звуку тишине и мирноће. Јер, музика са Соборишта у подножју, труба, хармоника и добош, пренуше нас! Народ нас доле нестрпљиво чека. Звук нас сада води до соборишта, звук весеља, живота, највеће среће на свету!

Чудо на чудима! То само у Босилеграду може да се доживи! Народ високо на планини, и у њеном срцу дочекује намернике. Прави мали град је направљен на Соборишту, на 1600 м надморске висине. Ту је неколико музика, шатори, иће и пиће, разноликост народних ношњи. Кмет први у ору, кмет за микрофоном, кмет води сабор. Кмет не да никоме да стане и предахне. Нико и није уморан. Ма како нас поподне или предвече очекивао дуг пут до подножја, до Обе реке, ово је догађај коме никада нисмо присуствовали. Ово је планинарски сабор! Сличан је другим саборима у Босилеграду и његовим селима, који су посвећени неком историјском датуму или свецима. Овога пута, народ је направио сабор у част планинара! Да ли смо свесни шта смо учинили овим људима, колико смо им испунили животе нашим доласком? Да нас је неки усамљени пастир дочекао, нас намернике, па онако да прозборимо по коју реч на сву муку... Овде је изашао сав народ Крајишта, само зато што ми планинари походимо њихов Црноок и села на планини! Има ли каквог већег признања које у животу можемо добити?

 9 zaharijev kolo

Како за срећу мало треба?! Музика, коло, зељаник. Ови људи се смеју и радују. Очување традиције – извор живота, карта за будућност. Шта човек у граду ради за то време. Без престанка трчи, јури, да и сам не зна куда је пошао и зашто иде. Невоље су то – када рачунар успорено ради или када у летњој башти кафића нема распршивача који би расхлађивао госте. Што је тежи живот на југу Србије (материјално), то ће наш јужњак више настојати да с времена на време приреди догађај којим ће сваку муку одагнати. Што се мање има, у ствари имаће се више за госте и намернике.

Сабор је и прошлот и будућност. Раширених руку од радости, и домаћини и гости сабора одлетеће на висине одакле ће срећни и задовољни посматрати свет и ишчекивати нови сабор, ново дружење и братимљење.

 6 kolo decaci i devojcice

На нашем планинарском сабору играчи народних игара била су деца. Нестрпљива бејаху дечица да коначно сви сиђу са Црноока и на ливади, посред Соборишта, се окупе да гледају тај богат програм. Имало се у чему и уживати – сплетови игара из Крајишта, југа Србије и Бугарске из разних епоха. Дечица сијају од задовољства, а народна ношња прави фантастичну уметничку композицију, онако шарена, на зеленој трави, подно шаренила Црноока и под плавкастим небеским сводом.

7 kolo devojcice 

У три земље ова граја и музика могла чути. Поруке љубави и братства међу народима, са децом фолклористима пуштене су у цео свет. Ова деца ће несумњиво постати велики људи, јер је за дивљење њихова истрајност и жеља да им једна од главних преокупација буде народно стваралаштво, игра, песма.

8 kolo decaci 

Од оваквих људи никада се не можемо растати. Једва чекамо следећи долазак у Крајиште. Поново ћемо походити ове прелепе планине и уносити у себе сваки делић ове нетакнуте природе.

Поједини планинари, који на успоне и походе одлазе и више деценија, рекли су, не одмах, не након једне проспаване ноћи, већ после неколико дана, да им је овај успон на Црноок најлепша акција икада...

Мирослав Докман, Ниш