Једна од најстаријих хидроцентрала у Србији, а да још увек ради, изграђена пре деведесет година, само је прва тајна коју ћемо открити на нашем несвакидашњем путу уз Јелашничку реку. Станица је то где се завршава ионако слаба веза са свакодневницом, са нечим модерним.

Потом наступа потпуна дивљина свуда око нас, јер иако ходамо по јединственој „стази“ – бетонским каналима за снабдевање електране водом, свеколико окружење нас одводи далеко, и временски и просторно (иако геогафски сасвим близу) од родних кућа, меке постеље и свеопште вреве које летње јутро доноси, пре него што постане толико топло да се све утиша. Путања наше авантуре води узводно Јелашничком реком и одводи нас дубоко у планину Бесну кобилу, а још увек далеко од њеног врха, који сада нећемо походити. Наш циљ је тајновити водопад Дамјаник.

Јелашничка река добила је назив по селу Јелашница, на ободу општине Сурдулица. Низводно од овог села, ближе селу Грамађе у општини Владичин Хан, Јелашничка река улива се у Јужну Мораву. Па ипак, права узбуђења на овој реци одиграће се узводно, много ближе њеном извору, који се налази између врхова Велики Стрешер на планини Варденик и Бесне кобиле на истоименој планини, но ипак много ближе Бесној кобили.

У организацији Скијашко-планинарског клуба „Власина“ из Сурдулице отиснули смо се на путешествије у непознато. Тако близу нашој Сурдулици, а толико непознато. Поход је, у најави, описиван као да је у добром делу приступачан свакоме, а у мањем делу треба употребити сву физичку и духовну снагу, и велико искуство у савладавању препрека на стази. И да ће на једном месту сви бити стављени на испит равнотеже и страха од велике висине.

Села на југу Србије оживе јула и августа. Супротно градовима, ваљда зато што из градова сви ми који потичемо са југа Србије тада проводимо своје одморе у родноме крају. Већ је толико топло, да се и деца и одрасли окупљају на плажи на обали Јелашничке реке. Наша дружина ће им само махнути у пролазу и кренути узводно. Пар је лепих башта на крају села, као и један рибњак. А онда више не можемо чути грају купача. Крећемо се, додуше, још увек широком стазом, која ће нас пар километара даље довести до импресивне хидроцентрале, подигнуте још 1924.године.

 

Једно акционарско друштво из Врања тада је добило дозволу од државе да две турбине, које су од Немачке добијене као ратна одштета после првог светског рата, инсталира у малу централу узводно од Јелашнице. И тада, као и данас, капацитет је једва 500 мегават-сати, и тада, и данас – довољно да се снабдевају струјом села Јелашница и Стајковце, на пример. Тек, у другом светском рату, Немци су обновили зграду хидроцентрале, која је и данас у таквом стању, а, кажу упућени, у бољем је стању неголи већина зграда изграђених пре пар година, јер, даље појашњавају стручњаци, данас се више не граде тако јаке зграде.

Срдачно попричасмо са дежурним у централи. Уто однегде изађе и један „домаћи“ магарац, што ми, наравно, користимо, за фотографисање.

 

Наредна етапа је најстрмија, али сасвим проходна стаза, од хидроцентрале, до зграде „затварачнице“, одакле се вода из Јелашничке реке обрушава цевима до турбина.

Ново чудо нас дочекује изнад ове друге зграде. Наредна три километра, ходамо по бетонским цевима за довод воде. Испод оних цеви које нису оштећене, чујемо хук воде и осећамо вибрације. На жалост, много је делова који су пробушени, јер се од повлачења Немаца крајем другог светског рата такорећи није улагало у обнову овог цевовода. Око нас столетна листопадна шума, много је свежије него у Јелашници или Сурдулици. На више места наилазимо на чесме или изворе. Једноставно, поред воде не можемо остати жедни.

 

Све изгледа још увек прилично лако, иако непознато и заборављено од свих, па и нас планинара. Ходамо, све кроз смех и шалу, док наш водич то одједанпут није прекинуо својим оштрим и упозоравајућим гласом. Морали смо да станемо. Са десне обале Јелашничке реке, где смо се кретали све време, треба прећи на леву. Испред нас је метални мост, али, какав мост? Са једне стране (наше десне) је ограђен. Површина за ходање, од монолитног метала, широка је једва седамдесетак центиметара. Са леве стране нема ограде. Дужина моста је тридесетак метара. Упозорени смо да преко моста прелазимо полако, и ни у ком случају не гледамо према доле! Јер, мост је подигнут чак четрдесет метара изнад реке! Знатно је изнад крошњи дрвећа. Чак ни птице понекада немају такав поглед на дрвеће под њима. Дланови се зноје, колена подрхтавају. Сваки корак је година живота. Све пролази у савршеној тишини и концентрацији. У групи нас је двадесетак. Тек када је и последњи из дружине прешао мост, враћа нам се осмех на лице и поново смо весели. То што нам водич најављује да ћемо и у повратку проћи истом стазом и опет савалдавати овај мост, за сада нас не оптерећује, има још пуно времена до тада.

 

Крај поменуте ограде на мосту постављена је и цев која спаја два краја беотнског цевовода, које мост дели. Још мало жемокорачати по бетону обраслом маховином.

Пред нама је нова тајна Јелашниче реке – водопади „Три вира“. У питању су три водопада, која стварају вирове, и сви они повезани су каскадама. Наговештај скорашњег растанка са проходном стазом искушавамо и у обиласку првог вира. Прво смо једва сишли до обале, изузетно стрмом стазом, све држећи се за гране дрвећа. Доле настаје нова невоља – како се узверати уз глатко и прилично високо камење до самог вира. Упадамо у воду и наквашена обућа отежава сналажење. Около-наоколо, све гребући ноктима и помажући се коленима, тражећи какав-такав рукохват, не одустајемо, јер лепота вирова је очаравајућа. А тек кад погледамо према горе, и да се треба вратити на стазу, просто помислимо да се можда и не треба растајати са овим виром. Али, тек смо на пола пута до чудесног водопада Дамјаник. Он је већи од ових вирова и он је на крају свих стаза и „такозваних стаза“ где се како-тако можемо кретати уз Јелашничку реку.

 

Недалеко од вирова, налази се и водозахват Јелашничке реке, последњи објекат људском руком створен, и ту се стаза завршава. Даље, према Дамјанику, проналазићемо путање на лицу места, оне за које у тренутку проценимо да су најбезбедније. Слушамо невероватну причу: код водозахвата, у марту месецу, када је Јелашничка река ледена, једном планинару испао је у воду фотоапарат. Он је, не часећи ни часа, скинуо одећу и ронио по студеној води све док га није извукао. Ова прича нам је однела све капљице зноја са чела.

Почиње епопеја, ход по мукама, преживљавање. Ниакве стазе више нема. Преостаје да се скаче с камена на камен, да се безброј пута прелази река, прескаче. Час смо доле крај воде, а одмах потом се веремо, тражећи сваку гранчицу, корен, или просто забијајући шаке у земљу, само да не изгубимо ослонац. Водостај Јелашниче реке прилично је низак у августу месецу, а ми се само питамо какве ли стазе намерници овде проналазе с пролећа, када је Јелашничка река тамо где сада ми покушавамо да се одржимо на ногама, а да не завршимо у води.

Све траје бесконачно дуго. Од места где се завршава стаза, до водопада, остало је још четири километра. Свесни смо да ће њихов прелазак трајати читаву вечност. Размишљамо највише о сигурности других и сопственој сигурности. Изубијани смо у пределу лаката и колена, а упорни комарци нас нападају баш од места где је престала стаза, управо тамо где је најтеже.

 

Зачу се страховит прасак: неко од наших се обрушио са узвишења право у реку?! Срећа прати одважне: није нико од нас упао у воду, већ је неко из дружине у реку обрушио трули пањ. Одахнули смо, јер шта би било у овој дивљини да су се слутње оствариле.

Наредни тренутак драме, неизвесноти и борбе унутар нас да останемо прибрани уследио је када је шумом одјекнуо нестварно јак врисак. У воду је упао један фотоапарат. Одмах смо се сетили приче водича о пређашњем походу и тадашњем фотоапарату у реци. Другар нам је извукао апарат захваљујући прибраности и околности да је водостај низак.

Посебно су упечатљиви били преласци са једне на другу обалу. На њих смо били принуђени, јер таман када нам се учини да је пред нама нека чистина и да можемо напредовати, обавезно се наиђе или на неку препреку у виду стене или стабла, или се пред нама указује узвишење на које је немогуће се попети. У тим тренуцима се огледала сва планинарска вештина и велико срце, када су они који би први прешли преко опасне препреке, несебично пружали руке онима који су тек наилазили на искушење.

И трећи тренутак када је свима стало срце: планинарка из Врања, због мокре обуће, оклизнула се на камену и пала право на главу! Страховит одјек замрачио је погледе, уплашили смо се као никада пре тога. Срећом, те је све протекло без последица, као да се ништа није догодило, устала је и наставила даље.

И водопад Дамјаник, тако тајанствен, и непознат. Прво смо га осетили слухом, на неких стотинак метара испред. Онда смо га и угледали. Огроман вир испред њега, а изнад он, величанствен, висок, снажан. Не пресушује. Један од највиших на југу Србије. Исцрпљени смо, али само за тренутак. Прилазимо водопаду, а они храбрији се чак и пењу на њега, проналазе козју стазу уз једну литицу. Милиони капи се распршавају унаоколо. Неке од тих капи ће нас освежити и повратити. Вредело је сваког корака, сваке капи зноја, модрице и сваког тренутка страха, бриге за пријатеље, неизвесности.

 

У срцу смо Бесне кобиле. До водопада Дамјаник се може доћи обележеном планинарском стазом из села Несврта, на путу Врањска Бања – Крива Феја. Само сат и по времена је потребно ако се иде том стазом. Није захтевна, али није ни изблиза тако занимљива и опасна као ова наша, данашња.

Привилегија или изазов, или обоје, тек – у повратку ка Јелашници поново смо прешли исту стазу. Са којим пределом можемо упоредити Јелашничку реку и њене вирове и водопад Дамјаник? Рецимо са Јабланишким ждрелом у Бугарској, на Трнској екопатеки. Замислимо да прелазимо Јабланишко ждрело, а да обале Јабланице нису повезане дрвеним мостовима каквим јесу повезане и да нема дрвених ограда и степеница, каквих тамо има.

У Сурдулици је већ пао мрак када смо пристигли у центар и растали се, бар до сутра и евоцирања успомена уз неко хладно пиће. Чак је и пешачење до наших кућа било и доста тешко – ноге су још увек бриделе од напора Јелашничке реке, ми – онако прашњави и изнурени, привлачили смо поглед сваког пролазника.

Мирослав Докман, Ниш