Тежи пут

Нишки караван планинама југоисточне Србије доспео је и до планине Видлич. Истражујући вероватно најлепше српске планине, једну по једну, ред је дошао и на планину коју неки добронамерно, али ипак погрешно, сврставају у део Старе планине.

Видлич се свакако мора издвојити у односу на огроман масив Старе планине, са којим ће се и сусрести на обалама Нишаве код градића Годеч у Бугарској. Правац простирања Видлича је запад-исток, од Темштице до Нишаве, док његову северну границу чине река Височица и Стара планина, а с југа га омеђује пространо Пиротско поље око Нишаве.

Много је контраста на Видличу. Под његовим скутима живе разни народи, има и градова, и паневропских путева, али и питорексних села у којима као да је сат престао да куца пре једног века!

И, за планинарске походе, од посебног значаја је контраст и огромна разлика између северне и јужне стране планине: са севера, изнад реке Височице ка највишем делу планине је огроман стеновити зид, наизглед несавладив.

Из пиротског поља, насупрот овоме, до највише коте Видлича иде се кроз пашњаке, сасвим лагано и без напора.


Највиши врх Видлича висок је 1413 метра, и зове се Гувниште.

Наша трочлана екипа, определила се да до врха дође теже проходном северном страном, због недавног боравка у оближњем Сенокосу и похода на Сребрну главу, источни бедем Србије, да и с јесени уживамо у предивним пејзажима села Рсовци, Височка Ржана, Славиња и Брачевци, и да се дивимо Височици, која је код села Височка Ржана, гле чуда, шира него Нишава у центру Ниша.

У случају брзог успона и силаска предвидели смо и обилазак кањона Росомачке реке, тик изнад Славиње.

1 mimi gleda kartu

Међутим, врло брзо по поласку из Височке Ржане, уверили смо се да топографска карта Старе планине и Видлича не одлсикава стварно стање путева и стаза на терену. Неки, у време када се карта цртала, главни правци временом су запуштени и зарасли, а сељани су због својих потреба временом крчили нове и нове стазе. Конкретно, стари шумски пут од Височке Ржане до Славиње, испод стене Видлича, који је требао да нас доведе до пешачке стазе ка стенама, толико је био зарастао у трње, клеку, жбуње и шибље, да смо после пола часа хода одлучили да се вратимо у Височку Ржану и одвеземо се до Брачеваца, одакле би отпочели ход старим макадамским путем ка Смиловцима, и заобишли стеновити гребен, и практично изашли на приступачнију јужну страну Видлича.

5 autobuska stanica nekada

Но, новоформиране стазе условиле су да на једној раскрсници, на око осамсто метара надморске висине, после сат времена хода од Брачеваца, скренемо на квалитетнији, али, показаће се касније, погрешан пут, и практично отпочнемо повратак у правцу Височке Ржане!

Очекивали смо да, макар карта тако показује, пут нагло заокрене улево, али уместо тога, после нових сат времена, угледасмо мост и куће у Височкој Ржани испод нас! Вратили смо се на јутрошњу стазу! Једино што смо могли да урадимо, рачунајући са кратком обданицом, било је да са пута скренемо у шуму и нагло се пробијемо до стена, са идејом да између њих пронађемо какав усек који би нас одвео до подручја око врха.

Није било лако: сипар, камењар, успон стрмине од педесетак степени! Крећући се цик-цак, водећи рацуна о сваком кораку, у сваком моменту са ослонцем у три тачке, користећи штапове и руке, корак по корак приближавали смо се врховма стена. После сваких двадесетак корака застали би да дођемо до даха, да се приберемо, проверимо опрему. Не сме се ни помислити шта би проблемчић са пертлама или за тренутак одлутала мисао могла произвести изнад правог, правцатог амбиса под нама! Такође, морало се водити рачуна и о одрону камења. Поглед надоле био је језив, заиста је изгледало као да пркосима законима гравитације!

4 strmo po siparu

Пола сата трајала је борба са успоном од стотинак метара. Коначно, када смо изашли из опасног подручја, свуда око нас простирала се златно жута трава. Предео око врха је права висораван, и овај успон подсетио нас је на поход на Влашку планину, само што на Влашкој планини алпинистички део траје знатно краће него овде и нема толико великих стрмина.

3 stena koju treba savladati

Врх Гувниште је препознатљив, уздиже се мало изнад своје околине, а до њега је, од момента изласка из стена, потребно још двадесетак минута хода.

6 mimi pred vrhom

Горе смо се таман толико одморили да скупимо снагу за још опаснији силазак низ литицу, јер смо, због возила које нас је чекало у Брачевцима, назад морали истим путем.

Опет водећи рачуна о сваком кораку, са позитивним, оптимистичким мислима, спустили смо се сва тројица безбедно до шумског пута. Додуше, можда још спорије него при успону, али најважније да смо најтежи део окончали безбедно. Мрак нас је ухватио на путу до Брачеваца, и са узвишења изнад села видели смо у даљини светла села Изатовци и Каменица,чија слабост упозорава на драстично смањивање броја домаћинстава у овом крају.

А каквих све потенцијала овде има: здрава храна и вода, планинарење, зимски спортови! Жалосно је што се ни промил потенцијала не користи!

Препорука за будуће походе на Видлич: основно је, ко год жели безбедно да се попне на врх Гувниште, да, уместо овде описане, користи лагану и безбедну стазу из села Гуленовци, са јужне стране планине.


До овог села, долази се путем од Димитровграда, преко села Смиловци (могућност обиласка Смиловачког језера).

Мирослав Докман, Ниш