Какав је то планинарски дан био, људи моји, колико узбуђења, страсти, опасности и лепоте! 
Субота, 24.јануар 2009.године за четрнаесторо нишких планинара, отпочела је прилично рано: у четири сата изјутра, ова група, показаће се касније, храбрих, одважних и смелих младих људи започела је вожњу ка Бабином зубу. Јер, на ред је дошла планинарска акција успона на Миџор, у зимским условима.

Увек је пријатно отићи на Стару планину. Та огромна планинска површ простире се у дужини од око шесто километара, од Тимока, па скоро до Црног мора. И у Србији и у Бугарској постој сијасет планинарских дестинација на Старој планини, тешко их је и побројати, а од недавно граде се и скијашки центри под скутима ове планинске лепотице. И сваки пут са поносом планинари освајају Миџор, највишу тачку Србије, са својих 2170 метара надморске висине,који, када прође зима, у, условно речено, нормалним околностима, није чак ни захтеван за успон. Нема планинара који у летњим месецима није досегао кров Србије. Сада је Миџор и један, од тек неколицине врхова у Србији, који прелазе две хиљаде метара висине. Мало их је, али су прелепи...

Можда на први поглед изгледа да су водичи претерали када су за полазак од Ниша до Бабиног зуба, за трасу дужине деведесетпет километара, одредили тако рани термин. Но, врло брзо сви смо се уверили да је то била сасвим исправна одлука, због предострожности и свих опасности које планинарење у зимским условима може приредити сваком планинару.Међу четрнаесторо планинара, своје место нашло је и троје пријатеља са регионалне ТВ 5, новинар Драган Стојановић Жика, са својом супругом Аном, и сниматељ Миша. Ми остали смо били под дејством благе позитивне треме сто ће се наш миџорски поход снимати и касније емитовати у специјалној телевизијској емисији.Током пута, непрестано је падала киша, као да смо усред октобра месеца. Свако од нас пожелео је да не планинаримо по киши, само да кише не буде. На прилазима Бабином зубу, више није било кише, а уместо ње, почео је да пада слаб снег, ништа посебно, рекло би се. На скијалишту је било таман толико снега да омогући какво-такво скијање, није било чак ни хладноће каква би се морала очекивати на висини од преко хиљаду петсто метара, а очигледно је да је за само пар протеклих дана, топао талас истопио снежни покривач и потпуно променио Стару планину у односу на хладноће какве су владале око нове године. Видљивост није била добра када смо, око седам часова ујутру, отпочели ход ка Миџору, због магле, али су услови били генерално подношљиви. Добро, помислили смо, нећемо моћи камерама да овековечимо прелепе контрасте какве може понудити Стара планина, нећемо видети Дунав са Миџора, али се бар нећемо смрзавати ходајући ка врху. А и снег није био претерано дубок.Ходали смо прилично лагано, поштујући наше телевизијске пријатеље. Сниматељу Миши није било згодно да носи камеру са стативом, јер због тога није могао да користи штапове за ходање.

Полако се приближавамо Жарковој чуки. У зимским условима, то је најризичнији део стазе од Бабиног зуба до Миџора, дугачке око осам-девет километара. Испод врха Жаркова чука, стаза нагло скреће удесно, са јаким левим контранагибом, и ту се, ваљда зато што врх заклања стазу, формира најдубљи снежни покривач, и најдуготрајнији. Дубина снега коју смо затекли, омогућила је прелазак истом стазом, без потребе да се иде фронтално преко врха. Ко је био тај Жарко, питање је на које још увек незнамо одговор.Али, по преласку овог дела пута, направили смо кратку паузу, која је искоришћена да планинари дају изјаве за телевизију, о самој акцији, условима, Старој планини, планинарењу као делу наших живота...

Сећам се, таман смо констатовали да Стара планина може бити знатно суровија него што је током нашсег похода, када се све у тренутку изменило.Ветар,који је до тада више пиркао, тек да се каже да га има, претворио се у прави оркан, разорне снаге! Тукао нас је по лицу и телима, почео је да носи све унаоколо! Са неба су се одједном сручиле снежне пахуље густе и велике какве ни топови за вештачки снег не могу направити. Магла се спустила још ниже и гушће, највећа раздаљина коју смо могли да видимо била је тек пар метара. Практично, ако би неко од планинара отишао пар корака испред групе, нико га није могао видети, макар овај носио најизразитију црвену јакну! Од силине ветра, нисмо се могли више међусобно чути. А пре само пар минута било је све другачије!

Драган Стојановић и његова супруга, негде на надморској висини од хиљаду деветсто метара, исказају мудрост и зрелост: проценивши да не могу даље, одлучују да се врате на Бабин зуб. Са њима, као пратња, полази један од водича, Пеђа.Нас једанаесторо остаје на милост и немилост страшној планини. Одлучили смо, идемо даље, покушаћемо да се што више приближимо врху, али се морамо кретали у колони, стално мотрећи да се било коме не деси нешто лоше, да се нико не одвоји или заостане. Солидарност је морала да дође до изражаја. Снег, који је за пар минута постао тако дубок, задавао нам је огромне проблеме у виду сталног упадања у њега, некад и изнад колена. За ходање у таквим условима потребно је много више снаге него иначе. Смењивали смо се на челу колоне, пртећи стазу, да свако равномерно поднесе терет кретања по увелико немогућим условима. Чинило се као да снежне пахуље и ветар улазе у нас, пробијају нас рафално, а ми и даље одолевамо. Велику опасност представљало је то што се стаза није више могла разазнати. Знамо од ранијих похода да са десне стране стазе постоји велика стрмина, која води скроз у удолину пар стотина метара испод стазе. Један погрешан корак, и повратка из амбиса нема!

Са леве стране, падине Миџора, преко лета тако питоми травњаци, а сада...Једино што смо могли јесте да што више идемо у леву страну, према гребену. Због страховите хладноће не стајемо, стално се крећемо, снаге је све мање у нама, а практично и не видимо где идемо. Оријентир у ишчекивању су остаци срушене карауле. Али, да ли ћемо их опазити? У пар наврата са наше леве стране чинило се да има нечега, а онда, после кратког извиђања, закључили смо да је то жбуње и камење, а не срушени објекат. Свугде белина... очи нас већ боле од тог једноличног погледа!Било је и предлога да се крене фронтално уз падине, и тако нападне Миџор! Срећом, па ови предлози нису прихваћени, јер смо знали да морамо, пре или касније, наићи на караулу. А шта ако смо је прошли? Ходамо скоро четири сата, или ћемо врло брзо стићи до карауле, или је нисмо ни приметили! Не верујем да ће се било ко од нас икада толико радовати рушевинама, хрпи камења, као када смо, коначно, угледали толико жељену караулу. Чак је и камера забележила кратак предах, минут или два, око некадашњег објекта.

Сада је требало направити задњих стотинак корака, можда и најтежих. Нормална стаза од карауле води најпре улево, стене остају са наше десне стране, па се тек онда нагло скрене десно ка врху. Ми смо ишли директно на стене, и ту је дошло до пар опасних отклизавања, али смо се сви задржали на ногама. Правећи алпинистичке "ногоступе", корак по корак прешли смо миџорске стене, и коначно скренули улево ка Миџору.Нисмо могли да видимо ознаку врха све док се Миџору нисмо приближили на пет-шест метара. Ветар је још појачао брзину, али ми смо били ту, на крову Србије!

Успели смо да останемо неколико минута, тек да се сликамо и развијемо заставу. На нашим штаповима се, за тако мало времена колико су били одложени, нахватао дебели слој леда!Одмах се ваљало назад! Али, где је стаза, где су наши трагови? Снег је све покрио. Опрезно смо се спустили, улево од Миџора, све помишљајуци да не промашимо праву стазу и не сурвамо се доле у провалију. Тражили смо погледом караулу, али је није било. Спустивши се до неке тачке, одлучили смо да идемо десно, односно у правцу ка Бабином зубу. Мало затим, наишли смо на караулу, која нам је била почетна оријентација за даље кретање. Наших пређашњих трагова нигде није било, а и како ће их бити када прави ураган наноси снег у огромним количинама. Смењујући се на челу колоне, мотрећи на сваки корак, ходамо у континуитету. Снаге скоро да нема више у нама, али не смемо стати! Чак ни да узмемо парче чоколаде. Невреме је све горе и горе, морамо без стајања макар до Жаркове цуке. Смишљамо одбрамбене механизме: све у ходу, причамо (галамимо да бисмо се чули) како ћемо, на истеку овог дана, пред поноћ, увелико бити са својим породицама, и онда неко каже шта ће радити код куће, ја њему одговорим какви ме колачићи чекају кад се вратим...Најзад, пролазимо Жаркову чуку и правимо предах да обедујемо. Гледамо се међусобно, толики пут смо прешли све у корак један иза другог, преживевши пут којим се ређе иде, а сада чак десетак минута стојимо! Четири и по сата од Бабиног зуба до Миџора, то се никад никоме од нас није десило. Као вечност...

Спустивши се са Жаркове чуке до обелиска изнад скијалишта, зачули смо музику из зимског центра. Радосни због тога, сада већ на пар стотина метара од планинарског дома, још једном се захваљујемо небесима што смо без икаквих последица освојили Миџор и вратили се назад. И хвала нашем Пеђи који је одредио полазак пре првих петлова, јер не дај Боже да нас је мрак ухватио у миџорском беспућу (а лети је све другачије, све буја од зивота). 

Једанаесторо нишких планинара су извели подухват који ће, без сумње, променити животе сваког од нас, који ће у срцима остати урезан заувек. Нико од нас није ни у једном тренутку запао у кризу, нити учинио било шта непромишљено. У томе се огледа људска величина ове храбре групе, ових хероја града у коме је рођен свети цар Консантин, и које, на крају треба све поменути: Мика (блажена међу мушкарцима), Пера, Игор, Милић, Дача, Миша, Марко, Влајко, Милош, Нинко и моја маленкост, аутор овог текста.

Мирослав Докман, Ниш