На смирају михољског лета, четворо нишких планинара задало је себи четири задатка, али не за решавање сваком по један, већ нешто много захтевније: обићи две планине у једном дану, посетити напуштени манастир и стати крај извора једне од најчудеснијих река у Европи.

Изведен је планинарски поход који је за циљ имао, осим планинарског хедонизма: на температури од преко двадесет степени удисати чист ваздух на хиљаду и по метара над морем, већ и препоручити, за наредне походе, две планине којих, на жалост, у српској планинарској књижевној речи нема, нити их има на разним мапама означених као посебних. То су Рудина и Боховска планина.

Наш пријатељ из Бабушнице, Саша Аранђеловић, планинар, књижевник и философ, а надасве велики локал-патриота, с правом је дигао глас против запостављања ових планина, од стране планинара који живе северније од нас, али и географа и картографа.

Најочитији пример тог немара, до недавно, огладао се у посматрању планине Руј у српској литератути. Наиме, био је уврежен став да се Руј простире у правцу запад-исток од села Бердуј у бабушничкој општини до града Трн у Бугарској, и да је то главни гребен, али да се онда код Звоначке Бање, главни гребен рачва на југозападни гребен ка Црном врху, Гноју и Таламбасу, а јужни гребен ка Стрезимировцу.

Бугарски аутори, пак, Рујем сматрају планину између села Ракита у општини Бабушница до Гребен планине код села Банкја, Завалске планине код истог села и Ездимирске планине код села Ездимирци (дужина планине Руј је 20 километара, ширина је 8 км). Онај несрећни „југозападни крак“, и Бугари и становништво Лужнице одредили су као посебну планину – Таламбас!

Планина јужно од Руја, тачније од превоја „Дашчан кладенец“, па све до леве обале Јерме код Стрезимироваца, јесте планина Рудина. Пажљивијим проучавањем топографских карата, можемо и морамо стати на страну наших суседа, јере се јасно виде одвајања посебних планинских целина у односу на Руј.

Ипак, одлазак на подручје је најмеродавнији. Од Ниша, преко Заплања, села Свође, Састав рекa, Калне, а то је неких 100 километара пута, стижемо у село Преслап, у општини Црна трава, два километра од границе са Бугарском. У Преслапу се одскора производи још једна минерална вода, подигнута је фабрика, асфалтиран пут, што не чуди, јер су власинске воде надалеко чувене по квалитету, лековитости, а њихови извори по бројности и богатству.

Мештани Преслапа признали су нам, на жалост, да планинара овде није било раније. Истовремено, потврђују нам да се планине источно од селе назива Рудина, а не Руј, а највиши врх – Голема Рудина. Заправо, село се сместило на уском простору између планина Рудине и Грамаде, а неке махале се налазе и на суседној Грамади (западно у правцу Власинског језера).

Од Преслапа до Големе рудине, која је висока 1486 метара, пут води кроз столетну букову шуму, и углавном је проходан, јер су га некада користили граничари. Планина је била тога дана сва измешана златно-жутом и зеленом бојом, а небо је било кристално јасно. После сат и по хода, стигли смо до карауле и граничног камена, а онда угладали суседно узвишење и бетонску планинарску ознаку, коју су поставили планинари из Трна.

Врх Голема рудина је успешно освојен, а са врха смо јасно видели разграничење од суседне планине Руј. И не само то, поносито је било гледати и у правцу Таламбаса, Гребена и Влашке планине, а поглед је допирао чак до изнад Ниша, до Суве планине.

Мала рудина је следећи врх у низу, удаљен од вишег комшије неких 500 метара. Није нам било тешко да свратимо и до њега ознаке нема, већ је ту један гранични камен.

Силазак са планине уследио је истом стазом, за сат времена оштријег хода.

Онда смо се возилом спустили до Стрезимировца и изашли на магистрални пут, скренули десно ка Власинском језеру и после 2 километра вожње скренули лево ка селу Кострешевци.

Ово село смештено је у подножју Боховске планине, која је посебно означена у односу на дугачку Милевску планину. За разлику од Милевске, Боховска планина је мањим делом гранична планина, јужно од Стрезимироваца до врха Борина чука, а већим делом се простире у Бугарској. У недрима Боховске планине је и чувени манастир Ваведења Пресвете Богородице у Паљи, који је у последње време без монаха, али са јасно постављеним циљем што скорије обнове. Но, пре манастира, наш задатак је био лагана шетња, опет кроз шуму, до највишег врха Боховске планине у Србији, званог Борина чука, висине 1078 метара.

Без већих проблема, са уочљивим оријентиром за кретање и сналажење – бившом караулом, изашли смо и на тај врх, који је окружен шумом и растињем, па се са њега не може видети нарочито много предела.

Трећи задатак пред нама био је посета манастиру у Паљи. Од Кострешеваца, потребно је прећи 3.5 км шумског пута до овог светог места. Поред манастира налазе се и два извора, где верници остављају дарове и пале свеће, а прича се да је вода лековита за очи. Манастир је, према истраживању нишког Завода за заштиту споменика културе, јер писаних трагова нема, подингут у четрнаестом веку.

И последњи задатак, пред крај суботњег дана, састојао се да у селу Клисура, недалеко од пута ка Власинском језеру, пронађемо, крај старе и на жалост напуштене школе, и игралишта, место где настаје река Јерма. Овде се Вучја река и Грубина река, које извиру источно од Власинског језера, спајају и нови ток добија назив – Јерма, и у наредна 72 километра прича невоероватну причу брзака, кањона, историје, ратова, манастира, подељених кућа.

На свим одредиштима које смо посетили, приметна је била дружељубивост и гостопримство мештана. Одавно толико топлих речи и пажње нисмо доживели. Чини се да су и ови љубазни људи свесни, да причама о њиховом крају, развојем туризма, зимских спортова и планинарења, може у ове сурове крајеве дожи бољи живот. Личну срећу и унутрашњи мир имају, а око њих је и, можда, најсликовитија природа у Србији.

Мирослав Докман, Ниш