Hakuna matata
Никада се пре, било где широм Европе и света, није догодило да се „дружина снова“, на завршетку својих експедиција, овако тешког срца, сетно, тужно, растаје са пределима и људима, као што је болан растанак био са Танзанијом, Килиманџаром и нашим новим пријатељима са којима смо доживели све изазове Килиманџара, и све лепоте чудесне Танзаније. По први пут, као да нисмо желели да се одмах вратимо кућама. Била је ово најлепша експедиција у нашим животима, било је ово путовање које се доживи једном у животу.... или можда није тако?! Да ли само једном? Зашто само једном? Сада када смо загребали по површини јединстене Танзаније - поново ваља отићи у Танзанију. Hakuna matata!
„Pole pole“, што на свахили језику значи „полако, полако“, води нас до стадијума „hakuna matata“, што значи „без бриге“. Ова два израза најбоље осликавају како изгледа успон на Килиманџаро, и како изгледа живот у Танзанији.
Тако је „pole pole“ приступ присутан у свим аспектима живота, некада се и закасни, иде се и по граду ногу пред ногу, споро пристижу наруџбине у ресторанима. Али, у једној области „pole pole“ не важи – то је вожња моторних возила. Ту се уводи „правило јачег“, одједанпут, улице постају попут тркалишта. Није важно шта каже саобраћајни знак, раскрсницу први пролази онај ко је најјачи и највећи. Пешаци прелазе, претрчавају улицу користећи ретке тренутке када возила не јуре свуда унаоколо. Вози се тако да се „упада у маказе“.
***
„Pole pole“ једини је могући начин успона на Килиманџаро.
Какав је то само осећај када смо сведоци исписавања историје, и када сами, личним примером, властитим деллима, пишемо златне странице историје спорта, када смо најбољи амбасадори својих градова и земаља... Зато се и називамо „дружином снова“, своје снове остварујемо, и њихово остварење темељем је нових достигнућа за неке друге људе који ће на наша места доћи. Има ли снажније мотивације него када сваким кораком, сваком капи зноја, бивамо све ближи испуњењу наших, увек високо постављених, увек амибициозно постављених циљева?
Једанаесторо великих људи одважило се да крене на Килиманџаро.
Адмира Конићанин, Мирза Рамовић и Касим Хамзагић представљали су Тутин. Предраг Лучић дошао је из Загреба. Из Кристијанштада у Шведској пут Килиманџара кренула је Јована Богојевић, репрезентативка Србије у рукомету. Из Беча се придружио Данијел Миловановић. Јована и Данијел су, у спектакуларном финалу експедиције, "украли шоу", "отели успон" осталима из "дружине снова", али нека су, и треба славити и обележавати љубав, а када заједнички живот отпочне на врху Килиманџара, јасно је да ће даљи живот бити необичан, обележен срећом, радостима и најпријатнијим изненађењима. Југ Србије представљало је петоро планинара - високогораца. Херој Лесковца је Горан Стојилковић, а за Зорана Павловића Паћу из Предејана, успон на Килиманџаро малтене је лагана шетња! Троје Нишлија на најлепши начин је ушло у историју града на Нишави - Милица Комадинић и Ивица Ђорђевић успоном на Ухуру врх по први пут су закорачили на неки од врхова из програма "Seven Summits"... и овде се неће зауставити... а Мирослав Докман трећи, а у ствари и четврти пут је изашао на "Seven Summits" врхове (и Елбрус и Мон Блан су на неки начин део "Seven Summits" - један као највиши врх Европе као континента, други као европски врх или врх у средишњој и западној Европи, према којој тежимо)... и такође иде даље у програму "Seven Summits".
Можда би било правилно да се овај светски програм више и не назива „Seven Summits“, већ „Nine Summits“, управо због дуализма највиших врхова у Европи и у Аустралији и Океанији. Неки аутори ће бити искључиви да се у Европи посматрају нове границе континената, и да Елбрус са 5642 метара надморске висине буде највиши врх континентра други ће бити искључиви у томе шта представља Европа као традиција и систем вредности и на коме се подручју цивилизацијске тековине Европе одвијају, те је онда, јасно, Мон Блан, са 4810 метара европски првенац. Аутор ових редова поборник је овог другог концепта, али зашто да се ови концепти додатно не разраде? Зашто да не применимо додатни концепт и оба ова врха прогласимо највишима у Европи. Слично је и у Аустралији и Океанији, у самој држави Аустралији, са својих 2228 метара, највиши врх је Кошћушко, али у ширем подручју Океаније, знатно су више Карстенцове пирамиде или Пунка Џаја у Папуи Новој Гвинеји, са 4884 метара надморске висине.
***
Код Африке, пак, никакве дилеме не постоје. Килиманџаро је највиша планина, а Ухуру је највиши врх на континенту.
Килиманџаро је, заједно са планином Фуџи у Јапану, најпознатија планина на свету, најпопуларније одредиште. Килиманџаро и Фуџи су симболи наше планете. Килиманџаро заостаје по висини и од Аконкагве и од Монт Евереста, и од још доста врхова у Азији, и од врха Денали у Северној Америци, али када се угледа Килиманџаро, ова планина изгледа као кров света.
Килиманџаро се налази мало испод екватора, на 3 степена јужне географске ширине, и 39 степени источне географске дужине. Килиманџаро улива страхопоштовање, издиже се изнад огромних пространстава савана и степа екваторијалне Африке. Килиманџаро, као и Фуџи, изазива дивљење и када се посматра из авиона. Са подручја Килиманџара, уосталом, и потиче људски род, развио се пре милион година хомо сапиенс управо овде, у саванама и шумама подно Килиманџара. Најстарији остаци хомо сапиенса пронађени су у резервату Нгоронгоро у северној Танзанији...
„Дружина снова“ одважила се да крене тамо где се одиграо освит целокупног људског рода...
Експедиција је трајала од 16 до 26.октобра 2022.године.
Изванредно је логистику експедиције пружила агенција "Praygod Africa Safaris” из Мошија, у Танзанији, са 23 ангажована човека, од којих 5 водича, 2 задужена за кухињу, и 16 носача. Храна је била спремана по европској рецептури, чак и у већим количинама, те је било могућности за додатак, а испоштовани су били чланови “дружине снова”, који из версих разлога не једу свињско месо, као и они који једу искључиво храну без глутена. Носачи су сав вишак ствари носили специфичном техником и вештином – на главама?! – што је иначе свакодневница у екваторијалној Африци, а овој вештини се сви уче још као деца.
Наравно, носачи су и са стварима које су носили, још и на главама, као житељи овог подручја, потпуно аклиматизовани, ходали много, много брже од водича и “дружине снова”. За нас је важило правило “pole, pole”. То је, у ствари, познати ход на аклиматизацијама на свакој експедицији, где се корача веома споро, “ногу пред ногу”.
Успон на Килиманџаро изведен је Марангу трасом. Ово је једина траса успона на Килиманџаро на којој постоје чврсти објекти – колибе, и остала инфраструктура – просторије за дневни боравак планинара и обедовање, тоалети, умиваоници, струја, интернет, у колибама су собе са креветима…Уз Марангу стазу често се иде и на Машаме трасу, где планинари спавају у шаторима, а ова траса траје нешто дуже и погоднија је за аклиматизацију.
Марангу траса намењена је комформистима. И све побројано око смештаја и хране јесте предност ове трасе.
Међутим, Маранго траса има и своје недостатке и ризике. Пре свега, успон и силазак трају само шест дана, што је недовољно за квалитетну аклиматизацију и отклањање у највећем делу ризика од висинске болести. Нема ни класичних аклиматизационих успона, нити додатних силазака и смањења надморске висине, метода које се користе на другим експедицијама. Све се одвија у четири етапе, на којима се, сваког дана, преваљују знатне раздаљине и завидне висинске разлике. Ови успони углавном су равномерни, међутим, дуготрајни су. Завршни успон се знатно разликује, зато што се први његов део одвија по изузетно стрмом терену, од Кибо колиба на 4700 метара надморске всиине, до Гилманове тачке на 5670 метара надморске висине, ноћу, по изузуетно хладном и ветровитом времену.
Успон је почео 18.октобра 2022.године на Маранго капији, на око 1800 метара надморске висине.
Дружина је тог дана прошла кроз тропску шуму, која је бујала од живота, и савладала око 900 метара надморске висине, на раздаљини од 8 км, све до Мандара колиба, где је преноћила.
Сутрадан, 19.октобра 2022.године, ваљало је прећи 12 километара и попети се, уједначено, за 1000 метара, до Хоромбо колиба, на око 3700 метара надморске висине. Већ у првом делу ове етапе, тропска шума уступила је место патуљастом растињу, и огољеном терену, песку.
Четвртак, 20.октобар 2022.године, био је предвиђен за аклиматизациони успон на видиковац изнад Зебриних стена, на 4200 метара надморске виосине, и повратак у Хоромбо колибе.
Оно што би било добро, а што би се одиграло на некој другој експедицији, био би дан одмора, потпуног мировања у колибама. Међутим, програми успона на Килиманџаро строго су прописани од стране Министарства природних резуста и туризма Танзаније.
Уследили су одлучујући дан и ноћ. Ујутру у петак, 21.октобра 2022.године, дружина је кренула према Кибо колибама, које се налазе на 4700 метара надморске висине, и представљају последње објекте на Маранго траси. Растојање од Хоромбо колиба до Кибо колиба је 9 километара, а терен сада већ води кроз праву пустињу, планинску, и ваздух је све разређенији.
За око 7 сати дружина је дошла до Кибо колиба, таман да мало предахне, да се окрепи, да наши хероји пробају и да одспавају, зато што следи и завршни успон.
Ове етапе, занимиљиво, увек је водио различити водич из агенције "Praygod Africa Safaris" - Хапсон је водио до Мандара колиба, Сандро до Хоромбо колиба, Лазаро до Зебриних стена, а Џексон до Кибо колиба.
Завршни успон уопште није лак, из више разлога. Најпре је ваздух све разређенији. Потом и сам терен дели овај завршн успон на два дела. Од Кибо колиба до Гилманове тачке на 5670 метара, малтене се треба вертикално попети у само 4 километра трасе, додуше, траса води цик-цак, али свеједно је у питању изузетно стгрма деоиница, која се још и ноћу мора савладати. Од Гилманове тачке до Ухуру врха, још су два километра, али тада су планинараи уморни и суочавају се са највише разређеним ваздухом од како су кренули на Килиманџаро. Чак се Ухуру врх види све време, али као да "измиче". Наши водичи су мотивисали дружину, речима "Да је лако - није, али на врх ћете се попет вашим главама, и нека све оно за шта сте се припремали, сада стане у наредних шест до осам сати."
Дружина је на завршни успон кренула у 23:30 сати. Ноћ је била ведра, звездана, али и хладна. Водичи из агенције " Praygod Africa Safaris", попут штафете, стално су се мењали на челу колоне, један би био на челу, а четворица би би са стране пратила дружину и психофизичко стање сваког од пењача, спремни да пруже помоћ, понесу ранац, дају воду, чајеве, чак и маске са кисеоником. Ведра ноћ а и светла лампи оних група које су мало раније кренуле ка Гилмановој тачки, утицале су да се назире Гилманова тачка, да је тако близу, али у ствари веома далеко. Водичи из Танзаније додатно су мотивисали дружину сталним вишегласним певањем.
Преко шест сати било је потребно доћи на Гилманову тачку.
Испред саме тачке, коначно се и разданило, чинило се да ће то олакшати даље кретање.
Ипак, разређени ваздух деловао је, чинио је своје.
Двадесетак корака, и краћи одмор. И у том ритму све до Ухуру врха. На неких пар стотина метара од врха, дружина видела бројне људе на врху, оне које су раније кренули на завршни успон. Видела се одатле и чувена велика табла која означава да је достигнут кров Африке. Само је ваљало још мало бити опрезан и никако не пренаглилти, те у сасвим лаганом ритму изаћи на Ухуру врх.
То се и десило после 8 сати и 45 минута откако смо кренули од Кибо колиба, односно 22.октобра 2022.године у 08:15 сати. Коначно остварење планинарског сна! Килиманџаро, најпознатија планина на свету!
Hakuna matata!
Али, нису само планинарски сни остварени. На ветровитом Ухуру врху, само што смо на њега закорачили, одиграла се најлепша љубавна представа, када је Данијел Миловановић запросио Јовану Богојевић! Одмах су се прикључили и водичи из Танзаније, који су у ову част отпевали и отплесали љубавне песме на свахили језику. Ипак је језик среће и љубави универзалан, речи не разумемо, али као да све разумемо.
После двадесетак минута на Ухуру врху, дружина је кренула у силазак, овога пута знатно брже су се сви кретали, престала је потреба за спорим, "аклиматизационим кораком". Али, ни силазлак са Ухура, и уопште са Килиманџара, није био једноставан. Сада се са Гилманове тачке ваљало стрмо спустити до Кибо колиба, по стази сипара, песка и прашине. После краћег одмора на Кибо колибама, требало је отићи до Хоромбо колиба, и тек се у касно поподне одморити и сумирати утиске од прошле чудесне ноћи у овог чудесног дана.
За памћење је била ноћ у Хоромбо колибама. Умор је ишчезао, а наступила је радост. Милица Комадинић славила је рођендан, а Јована и Данијел почетак заједничког живота. Наши водичи и пратиоци изненадили су нас свеже направљеном чоколадном тортом. Песмом нас не могу изненадити, необично је када не певају, а сада су њих 23-ојица одржали мали концерт. И заиста, не морамо разумети свахили језик…осећања се исто преводе на све језике света…
И, као да се ништа није претходно догађало, дружина је имала пред собом нови тежак задатак: првалити, у недељу, 23.октобра 2022.године, чак 20 километара, од Хоромбо колиба, до излаза из Националног парка Килиманџаро на Марангу капији.
Тако је дружина у 6 дана прешла невероватних 80 километара на Килиманџару, по 40 километара у успону и силаску. И по 4000 метара висинске разлике у успону и силаску.
Hakuna matata!
***
Завршна два дана свог боравка у Танзанији, “дружина снова” провела је на сафарију у северном делу ове земље, првог дана у националном парку Тарангире, наредног дана у заштићеном подручју Нгоронгоро.
Тешко је речима описати оно што је дружина доживела на овим местима. Сви смо, као школарци, волели да гледамо емисије из британског серијала “Опстанак”. Упијали смо сваки кадар. Ове емисије приказивале су се и током школске године, а нарочито интензивно током зимских распуста. Преко малих екрана, улазили бисмо тако у чудесне пределе широм света. Посебно место у нашим срцима заузимале би тада емисије снимљене у Африци. Нимало чудно, екваторијална Африка је кутак наше планете који, уз Амазонију, поседује највећу разноликост живог света. Све буја од живота. Уосталом, и homo sapiens се развио управо овде, у средишњој и источној Африци.
Маштали смо као деца да некада дођемо у ове крајеве и уживо видимо тај чудесни биљни и животињски свет. Нисмо само са страшћу гледали “Опстанак”, већ смо у она давнашња времена, када није било интернета, друговали и са књигама о животињама и са енциклопедијама. Прикупљали смо знања, научили тада – теоретски, много тога о животињском свету Африке.
Као деца и нисмо били свесни да је сам назив популарног серијала “Опстанак”, одређен нимало случајно, да буде – тако једноставан, а од такве суштинске важности. Само битисање животиња у саванана, џунглама или пустињама, јесте непрестана борба, где је природа одредила улогу сваке животињске врсте на овом свету, а то је природа савршено уредила. Реч “опстанак” је кључна у природи, а одрастатајући почели смо да схватамо и да је “опстанак” од највеће важности и међу људима. Сада, много деценија касније, уз напредак науке, технике и технологије, заклучићемо – човечанство опстаје захваљујући знању! Знање побеђује!
***
Невероватно делује податак да се на више од десет процената територије Танзаније налазе национални паркови, резервати и паркови природе! Укупна површина ових заштићенх пордучја је површине као једна и по Србија! Заштићена подручја Танзаније равномерно су распоређена уздуж и попреко ове огромне државе. Постоје чак и морски паркови, односно заштићена подручја на Индијском океану, око Занзибара. За туристе, љубитеље природе и истраживаче, најчешћа одредишта су заштићена подручја на северу Танзаније.
Власти у Танзанији одавно су схватиле да је туризам кључна делатност за економски раст и развој Танзаније, а да је активност сафарија нешто што ће првенствено привлачити туристе из целог света. Сафари, логично је, лакши је од успона на Килиманџаро, те је је сафари и најчешћи разлог посете страних туриста, а за њиме следе летовања на Занзибару и пењање на Килиманџаро. Немали је број оних гостију који током боравка у Танзанији, упражњава и успон на Килиманџаро и сафари, или одлазак на Занзибар и одлазак на Сафари.
Најпознатији и највећи национални парк је Серенгети, истовремено и најпосећенији, с тим што је за доживљај Серенгетија потребно неколико дана боравка и обиласка.
Наша дружина није имала ту могућност, већ је обишла два подручја у близини Серенгетија, од којих се Нгоронгоро и граничи са Серенгетијем, а није далеко од Нгорангора ни Тарангире.
Скоро све животиње које живе у Серенгетију, са изузетком крокодила, живе и у Тарангиреу и у Нгорунгору.
Важно је знати да се на подручју северне Танзаније и јужне Кеније, одиграва највећа сеоба животиња на свету.
Селидбу покрећу гнуови, афрички папкари, њих скоро два милиона, негде у јануару и фебруару сваке године. Њих прати обавезно и велики број зебри, а гнуови и зебре често се заједно бране од грабљиваца – лавова, хијена, гепарда и леопарда. Наравно да велике мачке и хијене прате свој плен, који представља обиље хране за њих. Приликом преласка река, крокодили нападају мања и слабија говеда. Гнуови и зебра селе се како би тражиле издашније пашњаке и бежале од кише. Селидба почиње у Нгорунгору и води ка Серенгетију. У фебруару месецу гнуови се отеле и на свет дође пар стотина хиљада телади, од којих тек мали проценат преживи.
Од априла до јуна, гнуови и остале животиње које их прате, остају у Серенгетију, а током јула прелазе у национални парк Масаи Мара у суседној Кенији. Овде остају до краја октобра, када се окончава сушна сезона. Потом се непрегледна крда поново покрећу и током новембра и децембра стижу и бораве у Серенгетију и у Нгорунгору. Гнуовима, зебрама, антилопама, газелама и импалама смета влажан и водом натопљен терен, зато што њихова њихова копита могу да се деформишу. Зато оволике животиње и беже од кише, да не буду изложени киши, али итекако користе оно што киша поспешује – издашније травањаке и пашњаке.
Све ово непогрешиво се одиграва сваке године. У овом делу Танзаније, изразито кишни периоди године су април, мај и јуни месец.
***
Иста агенција која нам је организовала успон на Килиманџаро, била је ангажована и за организацију сафарија. На сафари смо кренули из Мошија, а нас једанаесторо распоредили смо се у два “Тојотина” џипа, произведена деведесетих година прошлог века, специјално за сафари. То значи да су ови џипови нешто дужи од серијских, у њима може да стане седморо путника, имају велики прљажни простор, и знанто су ојачани, како би могли да се возе, некада и прилично оштро, по често неравним теренима заштићених подручја. На џиповима се кров отвара тако да сви путници могу, током вожње заштићеним подручјима, да стоје и посматрају, фотографишу и снимају живи свет и пределе.
Возачи џипова истовремено су и водичи на сафарију. Наш водич био је Роџерс Мтуи, 32-годишњак из Мошија. Његова појашњења о природи Танзање, о биљном и животињском свету, о понашању животиња, о најсистнијим детаљима, а да је све време држао нашу пуну пажњу, била су попут предавања универзитетског професора. Невероватно је деловало да неко ко није дипломирао на факултету биологије, толико знања испољава, а при томе и вози џип по не баш захвалном терену за вожњу. Зато смо Роџерсу на крају дали позамашан бакшиш.
Прво подручје у коме смо извели Сафари био је национали парк Тарангире, који има површину од око 3000 км2, а налази се прекопута језера Мањара. Ми смо у овај парк ушли нешто пре поднева, а време је било топло и сунчано.Тарангире је огромна висораван на око 1100 метара надморске висине, углавном подручје саване.
Прво што смо уочили, јесу огромна стабла баобаба, које је највеће дрво у Африци. Тарангире има велику популацију слонова, које уочавамо недалеко од улазне капије. Ту су биле и зебре, импале, антилопе и газеле.
Велику атракцију смо убрзо доживели. Уочавамо чопор лавова, недалеко од главног пута за сафари џипове. Лавови, лавице и лавићи одмарају у хладу баобаба. Уто се једна лавица издвојила из чопора, кренула је према нама и прешла на другу страну пута. Лавица се кретала према једном баобабу, а њено кретање је изазвало покрет свих сафари џипова који су у том тренутку било на овом месту, а водичи су токи воки уређајима о лавици обавестили и удаљеније џипове. Одмах смо видели и разлог зашто је лавица прекинула своје дремање. Мужјак импале, на само педесетак метара од баобаба и лавице, мирно је пасао траву. Лавица заузима положај за напад! Лавица је скупила задње ноге, спремна је за скок и трк! Сви укљчујемо камере, да правимо запис. Овде су туристи из целог света. Неко чак тражи да се импали да знак да је у опасности?! Наравно, све је ово опстанак, све је ово природа – неко је грабиљивац, неко је плен…неко је месождер, неко је биљојед, неко је лешинар…И људи када једу месо, рибу, јаја, сир…за тако нешто морају лишити живота неку животињу или је искористити. Све је ово опстанак!
Гледамо и даље…мужјак импале не примећује, за сада, опасност. Лавица смо што није скочила…онда мужјак импале уочава лавицу, захваљујући поветарцу који је променио смер и нанео је мирис лавице ка импали. Делује да је лавица у предности. Импала гледа у лавицу. Обе животиње су скамењене. Прошло је пет минута у овом положају, лавица не напада. Импала се склања са свог места, али и даље није далеко од лавице. Роџерс објашњава – у свету лавова, лавице су те које најчешће лове, а лавови углавном чекају храну на готово и ту су да штите лавице и младе. Међурим, лавови не убијају само због убилачког нагона, већ искључиво ради оброка. Роџерс даље објашњава да је лавица релативно скоро ручала, те да су лавови рационални, не троше узалуд енергију, а њен нагон упозорио је лавицу да овај лов можда, због врућине, не би био успешна.
И још се нешто догодило, што би, како Роџерс каже, био добар савет и за људе да ако се икада нађу у таквој ситуацији, покушају да спрече напад лава – импала је лавицу гледала право у очи! Дакле, човек, уколико би се нашао пред лавом или лавицом, сигурно би био нападнут ако би почео да бежи, а имао би шансе да збуни лава или лавицу ако би их гледао парво у очи. Ваљда ћемо се сетити овог савета, а најбоље би било да у ову ситуацију никада и не дођемо?!
Уочавамо крда слонова, са много младунаца. Сазнајемо да је у свету животиња, слоница једна од најбољих и најбрижнијих мајки. Читаве две године уз себе држи младунче и непрестано брине о њему. Слонови су релативно мирна створења, али слоницама са младима никако не би требало прилалазити, зато што ће испољити велику агресију.
Ускоро виђамо и жирафе, као брсте крошње дрвећа. Бива нам постављено трик питање – ко може обрстити више делове дрвећа, да ли жирафе, које могу да нарасту и до 7 метара, или слонови, који достижу висину од 5 метара? Одговор је – слонови. Али, не уз помоћ сурле, јер и са њиховом сурлом, опет је жирафа виша. Слонови, наиме, скидају кору баобаба и осталог дрвећа. Љуште, гуле, толико дубоко, да дрво више не може да се храни, трули и пада. И тек тада, на обореном дрвету – словнови брсте његову крошњу. То жирафа не чини. С друге стране, жирафе нису баш брижне мајке, младунце рађају тако што их испуштају са висине од 2-3 метра. Младунче жирафе одмах може да хода и трчи, али мајка о њима не брине ни изблиза као што слоница брине. Тек, слонови чак спадају и у штеточине, због описаног уништавања дрвећа.
Сведоци смо и симбиозе птице и жирафе. Углавном, на леђима одраслих жирафа обитавају птице које жирафама добро дођу да им мало очисте кожу од паразита, птице покупе отпатке из дрвеће које испусте жирафе, али су ове птице и додатни осматрачи на опасности по жирафу. Уколико птица нагло одлети са леђа жирафе, то је за жирафу знак да је неки грабливац у близини.
Изненада добијамо препоруку да обратимо пажњу на дрво, изнад једне мање долине. Шта видимо? Лешина дивље свиње, поприлично поједена, на дрвету је. Леопард! Тако лови леопард, из заседе, једним скоком, и свој плен пење на дрво. Али, где је леопард? Покушавамо на све начине да га пронађемо, користимо и двоглед, али га једноставно нема. Роџерс каже да је највероватније испод дрвета, у долини, и зато га из нашег угла не видимо.
Одлазимо на место предвиђено за одмор и ручак и бивамо нападнути од једне животиње! Срећом, нападају нас плави мајмуни! Све бива симпатично, јер плави мајмуни узимају храну туристима, тако вешто, као да то човек ради. Узимају посебн месо, посебно хлеб, узимају банану коју љуште и правилно једу, а узимају и сокове које правилно пију. Чим узму било шта, склоне се на дрво, и испуштају звуке којима се подсмевају људима. Не љутимо се, напротив…
У Африци постоји група животиња која се назива “Великих 5”. Овде спадају слон, нилски коњ, биво, леопард и носорог. Сазнајемо да су по човека најопаснији они који су биљоједи – биво и нилски коњ. Биволи живе у великим крдима, али временом, старији мужјаци бивају протерани из крда од стране млађих. Како старе, тако се у биволима развија хормон који подстиче агресију. Управо су самотњаци најопасниј. Биво је толико велики, да чак ни два лава не могу да га савладају, већ сењ у лов на бивола мора укључити читав чопор лавица и лавова. Биволи итекако могу да повреде лавове, те лавови њих и не лове тако често, као што лове зебра, гнуове, импале, газеле, антилопе, дивље свиње.
Нилски коњ је животиња са најизраженијим убилачким нагоном, иако делује као троми биљојед. На годишњем нивоу, у просеку 2500 људи у Африци бива убијено од стране нилских коња. Нилски коњи су изразито територијалне животиње, и нападају остале животиње уколико им наруше површину коју су су запосели, у води или на копну. Штавише, нилски коњ са две тоне телесне масе на копну може трчати 36 километара на сат, и од таквог напада спаса заиста нема.
За разлику од лава, нилски коњ убија само да би убио…
По завршетку првог дана сафарија, отишли смо у село занимљивог имена на вечеру и ноћење. Село се зове Мту ва Мбу, што на свахили језику значи “река комараца”. Довољно упозорење да користимо заштиту од уједа комараца.
У Тарангиреу нисмо видели ниједну црну мамбу или зелену мамбу, ни кобру, ни питона. Објашењење је једноставно, ове опасне змије живе у Тарангиреу, али су добро скривене, и када лове, то бива ноћу.
Пре него што смо отишли на спавање у кампу у Мту ва Мбу, одиграла се шаљива миијатура, која у ствари и говори колико је човек слаб у оваквом природном окружењу. Неко је, испоставило се, у шали, узвикнуо “Змија, змија, змија…” – на шта су сви скочили од страха, полетели…
Сутрадан, веома рано, са првим зрацима сунца, били смо на улазу у заштићено подручје Нгоронгоро. Процењује се да је пре 12 милиона година, овде уследила ерупција вулкана, после које се формирала геолошка структура калдера, која је налик вулканском кратеру, али ипак има своје специфичности, те није кратер. На подручју Нгорангора, калдера се формирала постпено, до пречника од чак 25 километара, и највећа је калдера на свету.
Нгоронгоро добио је назив од стране сточара из народа Масаи, које је ова реч подсетила на звук звона на кравама.
Заштићено подручје Нгоронгоро обухвата и подручје калдере и подручје изван ње. Тако се неколико села Масаи народа налазе изван калдере или на њеном рубу. Пре силаска у кратер, наилазимо на троје Масаи дечака који су пошли у школу.
Остало нам је нешто чоколадица, чак и неких произведених у Србији, и поклањамо им. Данас већ има прилично припадника Масаи народа који живе у складу са цивилизацијским тековинама, школују се, одлазе у градове, раде, а има још прилично и оних који су задржали традиционални начин живота.
У калдери Нгоронгоро пронађени су и најстарији остаци људских предака, мајмуна хоминида. Процењена старост је 2 милиона година. Дакле, сви ми потичемо из Нгорангора? Због богатог биљног и животињског света и значаја за развитак људког рода, и због Масаи народа, подручје Нгорангора је под заштитом UNESCO.
Са видиковца изнад калдере глеамо цело то огромно подручје. Калдера је окружена узвишењима и планинама, и зато необично делује прича да одавде креће сеоба милиона јединки гнова и зебри ка Серенгетију, који се налази иза тих планина. Међутим, све ове животиње лако налазе пролаз. Обод калдере, куда смо ми прошли, је на нешто више од 2000 метара надморске висине, а сама унутрашњост калдере је на око 1800 метара надморске висине.
Павијани или бабуни – два су назива за ову врсту мајмуна, дочекују нас на улазу у калдеру. Велика је њихова заједница, бучни су и свадљиви између себе, а неповерљиви према људима. Идемо лагано ка средшту калдере, и језеру Макади, чија се површина вишеструко разликује у сушној сезони, када смо ми били у Нгорунгору, у односу на кишну сезону. Велико стадо гнуова и зебри прелази пут, то је претходница великог повратка која ће у новембру уследити из суседног Серенгетија.
Занимљиво је и како се на испаши зебра међусобно чувају грабљиваца – пасу у паровима, једна другој су окренуте леђима, и тако погледом обухватају већу површину. Оваква заравњена савана идеалан је терен за напад гепарда на антилопе, импале, газеле, па и зебре.
И једно крдо бивола прешло је пут, а неки од ниих су прилично претећи гледали ка нама. Сетили смо се прича колико су афрички биволи заправо агресивн и опасни.
Улазимо у шуму, и наилазимо на крдо слонова. Један од њих се чак окренуо према нашем џипу. Није било пријатно да испред нас нервозне покрете производи грдосија од неколико тона и пет метара висине!
У даљини се једва види носорог, ушао је у шуму да се почасти лишћем. Не можемо доћи до њега, а он као да не жели да приђе ближе, ка путу на коме смо. Ту је још и много птица и неизбежни павијани.
Одлазимо даље, скоро до самог језера. Наилазимо на две лавице које делују потпуно незаинтересовано. Када огладне, гнуови и зебре су свуда око њих.
Велика афричка дропља је највећа птица на свету која може летети. Достиже и 20 килограма тежине. Углавном проводи време на земљи, а њу смо видели на обали језера. Ова птица налази се и на груб суседне државе Уганде.
Од атрактивнијих птица, срећемо и птицу “секретара”, грациозну птицу афричких савана. Наравно, птице лешинари су свуда унаоколо, и само чекају да по законима природе, грабљивци одраде свој посао или да нека животиња угине.
Пар пегавих хијена осматра са обале кретање потенцијалног плена, али само осматрају…
У језеру је пођеднако живо као и изван њега. Видимо беле и ружичасте фламингосе. Онда коначно наилазимо и на нилске коње. Делује да нилски коњи овде уживају, углавном су у води, кожа им је осетљива на топлоту, и потребно је да се стално прскају. Али, не сме се заборавити, то су најопасније убице у Африци!
Опет наилазимо на лавицу, у хладу дрвета, која и не костатује наше присуство…
И, као што је првог дана наша храна била на удару плавих мајмуна, сада се на месту за ручак појавио нови лопов – соко! Невероватном прецизношћу се са околних дрвећа соколови обрушавају на тањире туриста, отиомају батаке, сендвиче. Све траје толико брзо да туриста није ни свестан шта се догађа, а сви се унаоколо смеју том догађају. А онда, и они који се смеју, остану на исти начин без дела оброка!
***
Ова два предивна дана на сафарију, и уопште десетодневни боравак у Танзанији, где је сваки минут био испуњен, завшили смо посету Масаи селу, у околини варошице Макујуни.
Ово су били Масаи који су задржали традиционалан начин живота. Неки од њих говоре енглески језик. Најпре су нам оделнули њихову одећу, која подсећа на огртаче. Добили смо и Масаи штапове. У јарким је бојама. Почели су да играју свој плес, а онда су у игру уводили постепено и нас. Посегно играју жене, посебно мушкарци, те су и жене и мушкарци из наше дружине стога били раздвојени. Није нам било тешко да се уклопимо у њихов плес, све се сводило на лагане скокове и лагано кружно кретање.
Музичких инструмената нема, већ Масаи испуштају звуке и певају, и тако одређују ритам.
Када се завршио плес, Масаи су нам приредили ритуал паљења ватре, помоћу дрвета и траве.
Када је и ватра упаљена, почели су да нас уводе у своје куће. Масаи куће изузетно су мале површине, неосветљене. Округлог су облика, и у једном крају је импровиована собар, у средини је ватра за припрему хране, на другој страни је отвор за улаз и излаз, врата нема. Куће су од блата и прућа.
Масаи мушкарци могу имати и више жена, и свака од тих жена може рађати децу.
Са становишта Европљана, овакав начин живота је неприхватљив. Али, овакав начин живота обогаћује различитост која постоји на овом свету.
***
Наша “дружина снова”, у различитим издањима, пропутовала је светом. И тек ће путовати. Али оволико произведених емоција, као на овој авантури у Танзанији, није било.
Углавном, ово што је доживљено у Танзанији за само десет дана – богатство је за сва времена.
Научили смо како да дођемо у стање звано “hakuna matata”.
Мирослав Докман, Ниш