Триглав је парче словенске (словеначке) земље и камена, најближе небу. Триглав за Словенце светли као вечита бакља слободе, независности и самосталног постојања. Триглав је светионик западне и централне Европе, луча која Словенцима и грађанима Словеније показује и осветљава пут, усмерава ка оним вредносним и цивилизацијским тековинама према којима теже, које доживљавају свакодневно и које преносе на будуће генерације, али и на своје суседе.

Свима нама место је у Европи, у породици која баштини сличне вредносне категорије! Триглав је највиши врх Словеније, симбол Словеније, симбол Словенаца! Триглав је светионик Европе, оне Европе која је наш једини исправан пут. Триглав је путоказ!

За све оне, који мисле да су европске вредности далеко – Триглав је путоказ! За све оне неодлучне – Триглав је путоказ! За све оне који су кренули неким другим путем – Триглав је путоказ да се врате на прави пут!

И зато се планинарење на Триглаву доживљава ипак мало другачије него на осталим планинским врховима...

Највећи словеначки умови, кроз историју, препознали су симболику Триглава. Просветитељ Валентин Водник крајем 18 и почетком 19.века, а поткрај 19.века и свештеник и композитор Јакоб Аљаж, и правник Јулијус Куђи. У Словенији, Јулијус Куђи сматра се покретачем организованог планинарства (као Алеко Константинов у Бугарској). Јакоб Аљаж је, пак, 1895.године финансирао израду и организовао изношење и постављање на Триглав – чувеног Аљажевог столпа, металног стуба и заклона, по коме је врх Триглав препознатљив. Желео је тада Јакоб Аљаж да се што пре на Триглаву развије застава слободне и независне Словеније. Скоро један век касније, Словенија је дочекала своју независност и слободу, а почетком 21.века, Словенија је и званично примљена у евроатланску породицу. Важност и симболика Триглава, тако су се и остварили. Да се буде свој, и да се буде део породице најуспешнијих!

Песник Матија Земљич написао је 1894.године стихове песме „Ој, Триглав, мој дом“, за коју је Јакоб Аљаж компоновао музику. Премијерно је ова песма изведена на самом Триглаву, 22.августа 1895.године, приликом свечаног откривања Аљажевог столпа. Од тада, до данас, и заувек, ово ће бити друга, незванична химна Словеније, уз званичну „Здравицу“, чије је стихове написао велики Франце Прешерн.

За сва времена, врх Триглав, Аљажев столп на њему, и песма „Ој, Триглав, мој дом“, своју светлост усмераваће на све стране – на дивну и поноситу прошлост, на успешну садашњост и на будућност нове наде и новог оптимизма!

                                                                                                                                  ***

Велики спортски подухват остварен је на високогорској акцији Планинарског друштва "Преслап" на Јулијским Алпима, у Словенији, која је изведена од 24 до 27.августа 2023.године, чији је циљ био успон на Триглав (2864 м). Ова акција припремљена је, организована и изведена, сарадњом Планинарског друштва "Преслап" и господина Драгана Трнинића из Планинарског удружења "Serbian Explore Team" из Београда, нашег прослављеног високогорца и водича.

Управо је господин Трнинић повукао кључан потез у осмишљавању садржаја ове акције, избацивши из програма успон и на неки други врх, осим Триглава, затим одређивањем да се две ноћи, и пре успона на Триглав и по повратку са Триглава, проведу у планинарском дому Водников дом (назван наравно, по Валентину Воднику),  и одређивањем да траса успона буде најлакша могућа од свих триглавских стаза и приступа крову Словеније. Ова траса водила је од Рудног поља (око 1300 метара надморске висине) до Водниковог дома, и савладана је за пет по сати лаганог хода, у петак, 25.августа 2023.године.

Водников дом налази се изнад Велег поља, подно највише триглавске стене, и сасвим је услован. Сви из дружине добро су могли да се одморе после напорног и дугог пута до Покљуке, и после успона до дома, са старима и опремом за успон и три дана боравка у дому. Од Водниковог дома види се изванредно и Триглав, а и дом Планика на око 2400 метара надморске висине, подно самог Триглава.

У суботу, 26.августа 2023.године, дружина је кренула у 6 сати и 30 минута од Водниковог дома, на успон на Триглав.

За два и по сата, дружина се попела до дома Планика, у коме је направљен нешто дужи одмор и изврешено је постаљвљање и подешавање техничке опреме - појасева, сетова за via ferratu, кацига и рукавица за via ferratu.

 

Од дома Планика, према Триглавској стени, успон је знатно стрмији, опаснији и захтевнији, пролази се и кроз један кулоар. Стена је одлично опремљена инфраструктуром - металним сајлама за осигурање.

 

После првог кулоара, ваљало је савладати једну стрму деоницу на стени, до укрштања са смером за успон који долази из планинарског дома Кредарица. Убрзо се излази на врх Мали Триглав (2725 м), а са Малог Триглава сасвим јасно се види и оближњи Триглав.

 

Види се заправо и колико још захтевности и опасности треба проћи док се не изађе на Триглав, и до чувеног Аљажевог столпа, који се одатле видео. Дакле, сада је ваљало најпре спустити се оштро и прилично ниже од Малог Триглава, по ивици стене, по "ивици ножа". Затим је требало узверати се, до самог Триглава, још уз два "ножа". Простора је мало, успон је вертикални, а планинарки и планинара је много на овим трасама.

Да ли треба посебно истакнути колико је планинарење популарно у Словенији и да се одлазак слободним данима на планинарење и уопште у природу, овде – подразумева? Са свих траса око Триглава, а ових траса је двадесет – ка симболу Словеније пење се непрегледна колона људи. Највише је наравно домаћих планинара и љубитеља природе, а у ствари, преко лета, на Триглав долазе планинари из целог света! Као и у Бугарској, и у Словенији је планинарење најважнији и најпопуларњи спорт. Планинарска инфраструктура доведена је до нивоа савршенства – домови, склоништа, уређене стазе, via ferrate...

На Триглавској стени само ваља мислити на сваки наредни корак, а мимоилажења и претицања носе са собом највећу опасност. Ипак, уз пуну концентрацију и правилну употребу опреме, и стално, непрестано осигурање сетовима за via ferratu свако ће бити безбедан чак и на оваквом терену. Да страха од висине има код сваког човека - чињеница је, и добро је да зрно тог страха постоји, како се не би планинарење претворило у бесмислене изазове, али овај страх мање ће се испољити, уколико се, на пример, не гледа доле, у амбис, или уколико концентрација све време остане на највiшем нивоу те се вуку само прави потези са осигуравањем на металној сајли.

Мисли могу одлутати, оправдано, и ка свим овим лепотама Јулијских Алпа и Словеније које се чак и у пар дана боравка могу доживети: Бледско језеро, Бохињско језеро, место где Сава Бохињка истиче из Бохињског језера...

И посластица блејска кремшнита...

За око шест сати успона, највећи део дружине изашао је на Триглав, а зачеље дружине петнаестак минута касније.

На Триглаву, уследио је велики излив емоција код сваког из дружине. Овако доминантан врх не може никога оставити равнодушним. Траса којом је наша дружина изашла на Триглав, јесте најмање захтевна од свих триглавских траса, али је далеко тежа и опаснија од ма која трасе на планинама Србије.

Истом трасом, дружина се и спустила са Триглава. На оваквим планинама, силазак је још опаснији од успона, и нарочито до силаска са Триглавске стене и до (сада у силаску задњег, а преподне у успону првог) кулоара изнад дома Планике, ваљало је бити још снажнији него при успону.

Деветнаесторо јунакиња и јунака из Ниша, Београда и Софије, провело је пар незаборавних дана на Јулијским Алпима. Дружину су сачињавали: Слађана Недељковић, Јованка Тасић, Ана Величковић, Наташа Јовановић, Емилија Јоцић, Даниела Ђорђевић, Љиљана Станковић, Радка Иванова Цанкова, Драгослава Климентова Ичева, Тања Поповић, Данијела Костић, Лачезар Љубомиров Каменов, Милорад Рамић, Стефан Шварц, Милорад Игњатовић - "Мића Словенац", Крунислав Цонић, Слободан Васковић, Мирослав Докман и Драган Трнинић. Двојица возача комбија изашла су само до Водниковог дома, а од преостало седамнаесторо планинарки и планинара, на Триглав се попело њих шеснаесторо, с тим што је четворо Београђанки и Београђана, по одобрењу водича, на Триглав изашло нешто раније.

Главни водич акције био је Драган Трнинић, а помагали су му Слободан Васковић, Мирослав Докман и Стефан Шварц.

 

                                                    Мирослав Докман, Ниш