Поштар Тодор разнел сву пошту, што имал за тија дън, само му остало једно писмо. Дојде пред Жаркову порту, па поче да ока:

-Жарко, о Жарко, еве имам писмо за теб'!

-Ако је за порез, боље ми га немој ни даваш, одговори му Жарко.

- Ма, неје за порез, овој је писмо, рече му поштар.

- Који че мен' да писује писмо?

- Тој че си ти видиш, ја тој не знам.

- Море, ви знајете и какво писује у њега, а камоли да не знате од кога је, рече Жарко и узе писмото. Добро га погледа па рече:

- Овој писмо неје за мен', овде писује ЗАРКО, мора да је за Зарију из Горњу малу.

- Ма какъв Зарија, видиш да је и твоје презиме и твоја адреса.

Жарко га још једънпут добро погледа па рече:

-Од све овде што писује само је мој кућни број тачан и ништа друго. Ја се презивам МИНЧИЋ, а овде је нећи МИНЦИЦ, тој несъм ја. Моја улица је, ко што добро знаш, улица ШИМШИРОВА, а одве писује СИМСИРОВА, а неје ни за овој село, овде писује село ЗУЦКОВО,  а знаш да је наше село ЖУЧКОВО.

- Де бре Жарко, знамо се тољће године, па јасно ти је да је овој за теб'. Немој се замлачујеш, знаш добро да је писмото за теб'. Све сам разделил, остало само оно.

Жарко тури писмото у џеп, па рече:

-Ако је тека, ајде да попијемо по једну рећију. Очеш ли рећију од сливе ил од грозје?

Поштар седе на дубар пред врата, па рече:

-Дај из тамњото буре.

Кад глнуше по половин чашицу, Жарко рече:

-Ја се бре ич не замлачујем, бъш сам озбиљан. Овој што се работи овак, ич неје добро. И куде тој води? Не може исто слово да се чита чъс овак, чъс онак, ако веч имамо слова за сваћи глас. По тој смо бер познати у цел свет.

-Ма, бре немој си замерљив, мора тека, рече поштар, нагласи реч мора и докрајчи првуту чашу и додаде:

-Важно је да ни буде јасно.

-Епа бъш тој очу да ти докажем, кад се писује тека, млого кво неје јасно, а мож да буде и потпуно нејасно. Еве скоро ми детево на јутјуб најде једно коло. Рекоше ми да се зове ЦИЦИНО коло. Одигра га сас мерак, изрипа се поштено и све си мислим на неку Цицу, а после ми рекоше да је тој ЧИЧИНО коло.

-Ете, било коло бьш ко за теб. А што ти је па важно чијо је коло, ако је добро?

- Де још по једну да попијемо, па чу ти наставим. У селово никој нема вепра, па у локалне новине тражи да видим куде има вепър, ако је нећи дал оглас, кад притребе да ми се свиња букари. Читам ја огласити и половин не разбирам какво писује. У једън писује да човек продава КУЦУ. Пише да је стара две године. Ја се питујем која ли је раса и да ли је добра за лов. А кад видо цену од осамдесе иљаде евра, у мешину ми се некво обрну. Ма који че даде толће паре за једно куче? Да ли је златно? А кад прочита да има и гаражу,  постаде ми јасно да тија продава КУЋУ.

- Ете, видиш да је јасно, рече му Тодор.

- А кво че рекнеш за овија оглас у који писује да продавају младе ЦУРИЦЕ.

Поштар  му одма одговори:

-А па тој неје код нас, тој је бело робље, у друђе државе.

-Ма јок бре, Тодоре, у наше локалне новине сам тој прочитал. А знаш ли кво је тој? Љуђи чували ћурће па продавали младе ЋУРИЋЕ.

Жарко се сети за још једьн оглас па рече:

-А кво би рекъл кад би видел оглас да нећи нуди јевтино да, пази съг овој да  ''СИСА  по кућама'', и додава ''може и женски''?

Поштар га погледа па рече:

-Ништа неби рекъл. Дај да глнем још малко од рећијуту.

-Е, па ја чу ти кажем, тој је нећи брица, који је остал без работу и оче да ШИША, да си дојде до неку пару.

-Епа тој има само у твојте локалне нoвине. Да су штампане сас ћирилицу не би биле теј забуне, рече Тодор.

-Е туј сам те чекал, тој да чујем, рече Жарко, а срце му би на место, па настави:

-А знаш ли ти колко забуне стварају овеј поруће на мобилни? Момък на девоћу пратил поруку написану све сас голема слова. У порукуту вој поручил да је она ''убава ко КАЦА''. Девоћата имала неко ћило повише, па се увредила, а он тел да вој рекне да је убава ко најубава девоћа из његову улицу, која се звала КАЋА. Али, џабе му било, остал без девоћу, млого се увредила. 

Жарко се брзо сети још нешто, па рече:

-А слушај съг овој. Нека жена на мужа пратила поруку ''Дојди код моју маму на КОЛАЦ, који је спремила посебно за тебе.'' Он знал да га ташта бьш не воли, бил малко и згузан за нешто, па неје смејал да иде. Питал се да ли је дотле дошло да че га нападне сас колъц. И мислел како да се брани. Ал ајд ташта ко ташта, ал кво ако је и жената чула нешто што не требе да чује, па ако се удруже и стварно га нападну. И неје отишъл. И док је мислел како да се брани ако га нападну, дошла жена и рекла му да је штета што неје дошъл, а да му је драга ташта пратила оној што је остало од КОЛАЧ, који су оне две појеле.

Поштар попи још једну чашу, па пита Жарка куде му је клозет. Жарко му показа и рече му да може и да МОЧА и да МОЦА, кво оче. Искористи прилику док је сам па окну унука и шьпну му нешто па рече:

-Али пази да све буде сас онај слова, немој да погрешиш.

-Нечу да погрешим, дедо, ја користим само таква слова, рече унукат и улезе у кућу.

Кад се поштар врну и седе на дубар, на Жарка зазвони мобилни, за поруку. Он се белћим изненади, тури наочари па као бајаги прочита поруку и рече:

-Добил сам поруку. Сигурно че те интересује, еве чу ти ју проследим па си ју сам прочитај. Кад му зврцну, да је стигла, поштар прочита поруку, која гласи ''Станојка иде у варош на СИСАЊЕ И САТИРАЊЕ''. Поштар пребледе и рече:

-Овој писује за моју жену. У селово нема друга Станојка. Морам да идем дом одма'. Диже се и отиде.

Жарко се усмину и подокну унука.

-Виде ли, сине, како се промени поштар? И рећијава је допринела малко. А съг седи да ти деда исприча нешто. Сви освајачи и агресори , чим би освојили нећи наш простор, одма су склањали сви наши натписи и постављали њини. Да се знаје да су ни покорили. Тој је било правило.  И затој требе да си чувамо наш језик и наше писмо. Турци су понегде донели закон да наше жене не мож' да носе сукње, него морају да носе шалваре. Али неписмене жене се досетиле. Че носе шалваре, тој се мора, глава је у питање, али теј шалваре че се разликују од турсће. Српсће шалваре су имале ногавице, кратће,  али да се разликују и да се познавају. Неписмене наше бабе иако покорене, биле су и пркосне и своје и теле су да покажу да не пристањују на потпуно ропство. Оне несу биле глупаве. А какво се даньс дешава? Љуђи се такмиче који че повише да користи све што је странско, а нарочито слова икс, ипсилон и оној слово, што се и не зна какво је, једни казују да је дупло в, а друђи да је дупло у. Писују си и своја иметија сас тај слова, која код нас не постоје. Знаш ли да Ксенију зову Иксица, затој што се на тија Феисбук уписала сас тој туџо слово, а оној момче што јучер сретомо пред задругу, зову Ипсилонко, затој што своје презиме пише сас тој слово.

-Дедо, па онија што ми је бил другар док се не скарамо због девојчено писал се сас оној дупло слово. Да ли га зовем Дупловко?

-Зови га како очеш, бъш ме брига. Него да ти деда каже, а ти деду да послушаш,  да идеш одма код Светиног унука, да ти на телефонат постави ћирилицу и тој да си користиш, нашу српску ћирилицу. Ако не послушаш деду и твоја жена че да иде на СИСАЊЕ И САТИРАЊЕ.

                                                                                                                                                                                                                   Драган Ћирић, Ниш