Описмењавање

Кад се завршил рат сас Немци, онија што се зове Друђи светсћи, гоџа љуђи били неписмени. Нова власт тела да промени стање и да се љуђи описмене, да знају да читају и пишу. Али морало да иде све убрзано и скраћено. Малко учитељи, а пуно за описмењување. А кад се завршили тија курсеви, требало да се провери знање и да се види како знају бер да читају. Али несу сви могли да иду стално на тој описмењување.
Тека баба Петкана морала да чува унучичи и да се најде дом и неје могла да иде стално, али кад дошло време да покаже какво је научила, пременила се ко за славу, забрадила нову шамију и отишла. Знала да под слику мора да писује оној какво је на сликуту. И почели да ју питују прво за слова. „Које је овој слово?“ Баба Петкана га познала и рекла: „Тој је слово Ћ“. „А овој до њега?“ Баба и њега познала и рекла „У“ „А овој на крај?“ „Тој је слово П“ одговорила ко из пушку. „А какво овде пише? Прочитај.“ И баба прочитала „В-Р-Ч-В-А“.
Тека и деда Костадин неје моъгл стално да иде кад се учило да читају, неје имало који да га одмени да чува овце, али дошъл на полагање. Знал и он да под слику мора да писује оној какво је на слику. Деда погодил сва три слова , прво П па после А и на крај С, а кад требало да прочита, прочитал „К-У-Ч-Е“.
Али несу сви савладали читање ко овија. Гоџа научили и да читају и да пишу. После учили и латиницу. Код нас се казувало да је по-писмен онија који знаје и ћирилицу и латиницу. Додуше на друга места, куде се прво учила латиница, тој правило неје важило, али тој си је друга прича.
Кад научили основно, после могли понешто и сами да науче. Тека Војини унуци, близнаци, требали за домаћи да препишу причу из читанку. Деда Воја им читал и казувал куде је големо слово, куде тачка, а куде запета. А кад дошъл до нешто непознато рекъл: „Овој неје ни једно слово, личи на срп, а не знам какво је.“ И тека деда Воја научил какво је и како се пише знак питања.
А кад навалили из села да иду у вароши због дечји додаци и да траже работу, неје било доста само да се знаје да се чита и пише. И донели закон да, који оче да работи у фабрику мора да има осмолетку. А онија који су престарели за тој морали да завршавају школу убрзано. Тека Здравка била сас мужа у Немачку да набере мед, ко и друђи, па кад се врнули овде, пошто неје имала целу осмолетку морала да доврши разреди који су вој фалили. Завршила и тој за неколко месеца, како и друђи, па частили сас ручЪк у кафану. Оно не знам да ли је било бЪш по тија редослед, али тој сЪг и неје битно. Важно да је добила диплому и запослила се. У тој време, кад она завршила осмолетку, у њојан комшилък Милан студирал. И она га питала какво студира, а он вој казал да студира хемију. На тој она рекла: „А знам ја тој, полагала сам хемију.“ Милан тел да чује какво је она учила из хемију, па ју питал, она му одговорила: „Из хемију смо учили од струју и од магнети.“ Милан се уздржал да се не насмеје, па само рекъл: „Не учи се тој из хемију.“ А она му рекла: „Ма немој ми ти причаш, знам ја тој, полагала сам.“ Милан се помислел, па место да се расправља, питал ју да ли су негде из нећи предмет спомињали киселине и базе. А она ко из топ одговорила: „Е тој, тој смо учили из физику.“ После вој неје било млого важно из који предмет је какво учила, важно је да је стекла пензију.
Паралелно са тој брзинско школовање имали смо и редовно. Е оно је било бъш како требе, од основну школу до факултет, па и после. Знање се давало и знање се тражило и ценило. Уведена је и Вукова награда и њу је добивал једън у педесе или једън у сто, да се знаје који је најбољи. Морала добро да се загреје столица да се добије и средња оцена, а камоли најбоља.
Тешко се полагали испити на сваћи факултет. Тека на Медицинсћи факултет једън од тешћи испити бил анатомија. Морало да се научи сваћи дел од човечје тело и свака жила и свака коска и да се знаје за какво служи и још да се знаје име на латинсћи. И кочинка која држи језик, за коју малко који знаје и да постоји, а и свака кочинка у шаку, а там има ситне кочинће бели свет. Бошков унук учил, учил па положил, па дошъл код деду да се повали. Деда радосан па га питал како је положил толко тежак испит, а унук му одговорил: „Учил сам 26 сата дневно.“ Деда се забринул и помислел какво ли све може да направи големо учење од човека, па изокол му рекне да дън има само 24 сата, а унукат му одговорил: „Дедо ја сам се дизал два сата порано.“ И унук постал добар доктур. А тека тешко за полагање је било и на друђи факултети.
А кад се растури онај голема држава што беше, и малко преда тој, кад почеше да иду на сви континенти, наши стручњаци се нигде несу обрукали. Били су бер просечни, а гоџа од њи бољи од просечни или како најбољи. А да ли су се они школували да иду из овуј државу?
Ја знам добро такво школување, тъг сам се и ја школувал.
А после наступи демократија и сас бомбе и без њи и све се промени. Ја сас овакъв памет и не разбирам све какво се дешава съг, али нећи казују да је све боље и да све напредује.
А ја кад малко друкчије размислим, можда је и тека, ал ја тој што не разбирам, тој си је мој проблем. Некада је бил Вуковац једън у педесе ил у сто, а съг понегде пола оделење Вуковци, па ваљда су деца съг попаметна, ваљда је тој напредак. Некада су студенти једън испит спремали по два, три месеца, или повише, а съг се казује: „Увече прелиста, ујутру заблиста.“ И испит готов. Некада је од испит до испит морало да пројде по неколко дана, а съг може у једън дън да се полажу по неколко испита. Деца по напредна и по паметна од нас. И просечне оцене су съг поголеме, и тој је напредак. Доктори наука су били реткост и тој кад обелеју, а съг све млади и има и бели свет.
И онија Милан, што је студирал хемију, кад завршил факултет, работил у фабрику за полупроводници, производил интегрална кола, чипови и микропроцесори, а данъшња деца се отимају да работе у фабрике за проводници, да мотају жицу, ваљда затој што не воле ништа што је половично. Можда је и тој за некога напредак.
Ете, има пуно докази да је стање све боље и боље, а ја се па питујем да ли је све бъш тека. Ја тој не разбирам затој што сам школован у оној време, па сам старомодан и старовремсћи па размишљам на старинсћи начин.
Драган Ћирић, Ниш