Jедна мудра српска изрека учи нас да дуг није друг. Усред лета, када већина људи безбрижно одмара и пландује, планинари раде у „три смене“. Ређају се походи, акције, путовања, упознавања новог, непознатог. Умор ходача бива потиснут срећом, а зној храбрих пењача натапа од сунца испуцалу земљу.

Не постоји на овом свету метар којим се могу измерити и каквом јединицом исказати љубав, срећа и машта људи.

А опет, многи не верују да имају ту способност да изађу из омеђеног простора свакодневног, уобичајеног, из координата које већина види, али не спознаје, упозната је са бивствовањем истих, али и не размишља о преласку границе.

Легенда која је позната великом броју планинара у Србији говори о двојици великих пријатеља и побратима – Ртњу и Жељину. Они су некада давно путовали по земљи која се данас зове Србија, и живот окончали на местима где су потом израсле две, по oблику веома сличне високе планине – Ртањ и Жељин.

Постоје планинарска места која, осим што нуде лепоту и авантуру, имају и изражен симболички значај.

На огромном масиву Старе планине, тачка коју сваки планинар мора макар једанпут достигнути, јесте врх Сребрна глава, који је најисточнија тачка Србије.

Неки догађаји на југу Србије постају традиција. Велика већина планинарских путева Балканског полуострва, сваке друге суботе у јулу месецу почела је да се слива ка Власинском језеру и планини Чемерник.