Прве санте леда, још увек недовољне величине да причине озбиљнију штету, на које је Титаник наишао негде између Гренланда и Њуфаунланда, нису биле довољно упозорење капетану да промени курс или одустане од пловидбе... Но, сабласни метални стубови и жичана ограда надомак превоја Кончето, условили су да ставим прст на чело и одустанем од успона на Бански суходол (2884м), можда и најоштрији, најсуровији, најопаснији врх Пирина.

Има тренутака који се чине да су изузети из реалног, свакидашњег света. Свако од нас може тада спознати да поседује шесто чуло, којим ће отворитзи врата нових димензија, зауставити време и схватити колико је тај један трептај ока или пар минута тек, трајни печат који ће остати урезан у срца и душе током пролазних живота. Како ће се разликовати од свега до тада проживљеног и утицаи на односе и поимања у будућности.

… а небо нам је на дохват руке, овде, на Ракитском камену и Рују, док прелазимо „најлепшу стазу на целом свету“ и исписујемо, за сва времена, још једну страницу славне историје југа Србије! Тих дана, око четвртог традиционалног међународног успона на Руј, средиште света, блесак прошлости и искра будућности среће и благостања, постали су Бабушница, село Ракита и прелепа и непоновљива планина Руј!

Они се неће поводити за поривима потрошачког друштва. Код њих се није развила потреба за скупоценим уређајима, посетама тржним центрима, летовањима на местима где већина људи одлази (а да многи и не знају која је сврха тих одлазака). Њихова свакодневница саткана је од мукотрпног рада у планини, у шумама и њивама.

Сваки планински врх може постати највиши на свету, онда када, ступивши на њега, осмотримо, промислимо и схватимо да... ми смо победници! Поносни смо!И ми верујемо у себе, понајпре! Јер у себи самима савладавамо врхове и потискујемо препреке. Из нас избацујемо све оно што покушава да нас остави заробљенима у пролазности и безидејности, и пловимо даље, ка хоризонту, ширинама и даљинама, тамо где ће нас памтити.