Хрчак и Датум

Хрчак, којег смо ми имали, радио је углавном само две ствари: спавао или окретао точак. Често сам себи постављао питање „Зашто то ради – зашто неуморно по читав дан врти точак?“. Уколико и мене, неки мој господар из друге димензије посматра, вероватно поставља исто питање „Зашто то радим – зашто неуморно читаве дане трошим окрећући педале бицикла?“. Вероватно, као и ја, и мој „господар“ остаје без одговора.

Јевреји имају један добар обичај да уместо одговора на свако питање постављају питање. Па тако кад их неко пита: Зашто јевреји на свако питање одговарају постављањем питања? Они одговарају: А зашто јевреји не би на свако питање одговарали питањем?

По угледу на јевреје  ја и мој „господар“ би могли да одговоримо на питање: Зашто немамо одговор на питање „Зашто то хрчак и ја радимо?“?; одговор би гласио: А зашто морамо да имамо одговор „Зашто то хрчак и ја радимо?“?

Тешко је наћи све одговоре на питање: Зашто? Посебно је тешко када се има у виду да то што радимо и није од неке велике користи.

Да само хрчак и ја бескорисно вртимо точак не би било много битно. Добијање Датума, ма шта год то значило, мене подсећа на хрчково и моје окретање точка. Само што су актери око Датума много озбиљнији, а и точак је много већи.

Сем што је окретање точка постала масовна појава, за њу се може рећи да је и наследна. Потомак сваког хрчка шта ће да ради него да врти точак. Тако и мој потомак, старости 15 година, пожелео да вртећи точак бициклом оде на море у Грчку. План остварљив колико и добијање Датума. Без обзира на реалност остварења плана мени је изузетно драг: прво зато што је мој потомак наследио склоност ка врћењу точка (генетски исти ја), а друго зато што је изузетно истрајан у чињењу тако бескорисне ствари. Све у складу са општим трендовима у породици и друштву.

Свестан сам чињеница да је мој син до сада најдаље возио бицико до Сврљига, а Грчка је хиљаду пута даља, такође да је од моје куће до Сврљига само једна раскрсница, али да је и на њој скренуо на погрешну страну.

Како да му кажем да не може да иде?
Сетим се наше будуће мајке зване Европска унија. По угледу на њу, направим листу предуслова, захтева и стандарда које мој син треба да испуни да би добио Жуто и Зелено светло, а на крају и Датум за почетак преговора за одлазак бициклом на море у Грчку.
Нисам сигуран да сам у овом случају очински поступио према сину.

Мој син за непуне три године пуни осамнаест, постаће пунолетан и моћи ће самостално без моје сагласности, а и уз мој благослов,  да путује по свету. Мој Датум за почетак преговора му није битан и не намерава да испуњава услове за његово добијање.  У међувремену, свакодневним окретањем педала, вероватно ће стећи потребна знања да сам путује где год хоће.

За разлику од мене и мог сина, где је листа услова јавна и коначна, наша будућа мајка ЕУ има много дужу листу јавних, тајних и услова који ће тек бити осмишљени. Тешко је поверовати да ће сви ти услови бити испуњени у наредне три године.

Случај са мојим сином ће бити решен природним путем, његовим одрастањем, па се просто питам „Зашто МИ не радимо свој посао а да се добијање Датума деси такође природним путем?“. Лакше је овако – Имамо оправдање зашто не радимо: чекамо Датум.

Док не нађем одговор на сва питања из овог чланка одох, а где друго, него да мало провозам бицикло до Бојаниних вода и Каменичког виса. А и на крају крајева, зашто морам да имам одговор на сва питања?

Аутор: Раде Никчевић