Планина Девица налази се јужно од Сокобање, рекло би се да се надвија над њом. Како јој и име говори, питома је, блага, осим једног дела, који је и најлепши на целом подручју: то је врх Оштра чука (1174 м). Овај врх је једна стенчуга, са три стране света потпуно неприступачна, опасна, изузетан видиковац, а истовремено и тачка која се одасвуд са југа и и истока Србије може уочити.

Посматамо ли подручје планине Девице са, на пример, Суве планине, уочићемо вечику сличност између Оштре чуке и Ртња. Чак се и налазе на истој линији погледа. Заправо, они који не обрате пажњу, помислиће да се одједанпут Ртањ знатно померио на југ. Тек на други поглед, видећемо да је ртањска пирамида ипак знатно виша и пространија у односу на испупчење планине Девице.

Ртањ, тако, свој врх зариће, попут копља, међу облаке, док ће се Ошта чука на том подухвату зауставити негде на пола пута, параће небо, али само „до негде“.

Први сусед Девице – планина Озрен, затим сама Девица и нешто севернији Ртањ уоквириће један леп, занимљив, мистичан „планински троугао“.

Док се на Озрену и Ртњу годинама уназад окупљају планинарски ходочасници, дотле је Девица некако била и остала нетакнута.

За нас са југа Србије, а поготово из Ниша, Девица је близу и приступачна, нарочито ако се упутимо старим путем ка Сокобањи, преко села Врело и Језеро. Ту можемо стати на превоју који је назван Власина, који раздваја Озрен и Девицу, и за мање од сат времена доћи на врх Оштра чука.

Са три стране, па и оне са пута којим смо дошли, успон на Оштру чуку чиниће се немогућ без знања у слободном пењању и поседовања одговарајуће опреме. Ипак, постоји и четврта страна, она источно од врха, и обележена стаза ће заобићи сав тај камењар и застрашујуће одсеке, и благо се попети на врх. Даље можемо продужити и ка највишем врху Девице, Чапљинцу, високом 1187 метара, који се у односу на Оштру чуку налази југоисточно.

Девица је једна од оних планина где највиши врх није и најатрактивнији и најлепши, уз ограду да је у излагању свакога присутан субјективизам.

Међутим, овај кратки успон са превоја Власина, није оно што желимо да привуче пажњу читаоца.

Намера нам је, овде, да опишемо једну много занимљивију и дужу стазу, али сасвим лагану, што се планинарских оцена тиче. И да похвалимо дивне људе из Сокобање, чланове новооснованог планинарског клуба „Оштра чука“, те невероватне ентузијасте, који су уредили кружну стазу од Сокобање до Оштре чуке, и назад ка бањи, дужине неких 22 километра.

У јулу месецу 2011.године, по упознавању са сокобањским планинарима, решисмо да нас они проведу стазом коју су који месец пре тога очистили, обележили, премерили.

Нисмо уопште очекивали да на онакав начин можемо бити дочекани, нити да толико ентузијазма може бити уложено у припрему једне планинарске стазе, ваљда зато што смо до тада на Девицу ишли горе поменутим краћим путем.

Данима пре нашег сусрета, јавност Сокобање била је упозната са нашим доласком. Тачно у договорено време, у центру Сокобање, код чувеног „Милошевог конака“, велики број тамошњих планинара и грађана дочекао нас је искреним осмехом, љубазношћу... Толико се водило рачуна да све протекне у најбољем реду, да је сваки учесник добио оверену учесничку књижицу за успон!

Многе Нишлије биле су помало збуњене оваквим дочеком, али када осетимо да смо некоме искрено драги, да се неко потрудио око нашег доласка, шта друго рећи, осим једног великог хвала...хвала на свему, и хвала што можемо нешто научити од вас, драги пријатељи из Сокобање.

Првих стотину метара, симболично, води преко шеталишта у Сокобањи. Преко лета, овај драгуљ Србије пун је гостију и намерника, свих узраста, а ми смо били поносни што шетамо променадом где су некада слободно време проводили и књаз Милош, и Стеван Сремац, и Бранислав Нушић... Они у фраковима, са шеширима и обавезно дрвеним, елегантим штаповима у рукама, ми, опет, у гојзерицама, са качкетима и планинарским штаповима на расклапање!

Затим, постепено пролазимо поред све ређих кућа у Сокобањи, напуштамо бањско језгро и пењемо се путем на коме од самог почетка има и планинарских путоказа, смештених уз оне које показују пут до стаза здравља и здравствених центара.

Врло брзо нам се указује, ка северу, цела Сокобањска котлина и, наравно, моћни Ртањ, у том савршено ведром дану.

Предвиђено је прво веће задржавање на врху Големи камен, нешто вишем од 500 метара. До њега води шумска стаза, са постепеним успоном, сталним, али не и пренагљеним. Густа листопадна шума је добродошла заштита од сунца које немилосрдно пече. Стаза је не само обележена тако да нико у њој не може залутати и погрешити, већ и савршено очишћена. Кажу наши домаћини, обележили су завршетак школске године тако што су сокобањске основце и средњошколце извели на Оштру чуку. А стазу су пре тога припремили, тако да никакво сувишно растиње не омета кретање планинара.

Ето нас и на Големом камену. Испод литице, угледасмо, тик изнад десне обале реке Моравице, остатке древног византијског Сокограда. Опет, нешто даље, ртањски масив са пирамидом! Као да додатно мотри на све планинаре.

Наизменично се фотографишемо. Близу четрдесетак људи се упутило ка Оштрој чуки, а овом првом видиковцу не може стати више од пар нас. Међутим, стрпљење се исплати, а угледавши моћну старину Сокоград, већ се јављају обриси будуће дводневне акције нишких планинара у Сокобањи, где би у једном дану прешли стазу на којој смо, а другог дана би уређеним стазама ишли до Сокограда и назад.

Настављамо даље... Још смо у шуми, и даље се пењемо, лагано, постепено, без иједног иоле захтевнијег дела. На половини пута ка Оштрој чуки, излазимо из шуме и наизлазимо на цветну ливаду. Право време за нешто дужи одмор. До сада, Оштру чуку нисмо могли видети. А ми који смо толико пута били на њој, али увек из правца превоја Власина, сада нестрпљиво очекујемо да  је спазимо са њене северне стране. Каква ли је, питамо се?

Недуго по проласку ливаде, ето и дуго очекиваног призора: на западу, десно од нас, масив Озрена, са највишим врхом Лесковик. Сав је озеленео, потпуно другачији у односу на призор који виђамо када се октобра месеца отиснемо на познато планинарско окупљање.

Право испред нас, један пркосни озеленео шиљак – то је Оштра чука. Штрчи тако овај врх изнад околине, свугде су благи предели, ливаде, пашњаци, шумарци. На врху се уочавају два обележја – крст и барјак, као добродошлица планинарима. Додатни мотив да се и попнемо на њега. Још само мало смо на стази, а онда отпочињемо завршни успон на Оштру чуку, преко ливаде, са једине стране врха где нема опасног камења.

Посматрајући свуда око нас, ка Ртњу, Озрену, Јастрепцу, Сврљишким планинама и Сувој планини, уочивши плодно Поморавље на западу, корак по корак, дођосмо и до тачке одакле су се, на дохват руке, могли уочити велики, бели, дрвени крст, и српска застава, која једва да се померала на сасвим слабом поветарцу.

На Оштроj чуки смо, окончали смо прву половину нашег похода. Поносни на наше пријатеље, а поносни и на заставу и крсти под којима смо. Још једно пријатно изненађење наших домаћина је ту – књига утисака, закључана у капији поред крста. Онда печат са обрисима врха. Остали би још дуго, дуго на Оштрој чуки... Но, имамо још доста тога да видимо. Следи спуштање, и поватак у Сокобању. Кружном стазом, која ће се у повратку разликовати од ове коју смо прешли. Прави куриозитет је да ћемо у повратку, можда и неприметно, да и нисмо тога свесни, прећи са Девице на Озрен, и у Сокобању, преко језерцета код плућне клинике, и насеља Подина, ући у касно поподне.

Подно Оштре чуке, испод западне литице, налазе се остаци једне прастаре цркве. Разне приче колају ко је и када подигао то здање, од кога је остало тек уоквирено камење које је некада било темељ објекта. Ипак, верници и мештани околних села радо долазе овде, пале свеће, одржавају традицију. И народ овдашњи назива је „видовданска црква“. Остаје да се надамо да ће једног дана бити и обновљена.

Срећемо и планинаре из Алексинца и Републике Српске. Ови други, из далека, по први пут походе планине у околини Сокобање и Алексинца. Размењујемо искуства, наздрављамо и међусобно се позивамо на будуће походе и авантуре.

Стари пут Ниш – Сокобања узима се за границу између Озрена и Девице. И не приметивши да смо на другој страни пута, код чувене чесме извора Шопур, загазисмо на озренску територију. Хладна вода у врелом летњем дану, има ли шта природије?

И даље ходамо по стази која је обележена тако да би сви, па и они најискуснији планинари, морали да за то одају признање Сокобањцима.

Повремено се окрећемо, иза нас је Оштра чука у ко зна ком по реду приказу. Увек другачија, али све лепша и лепша. Стижемо до малог језера код клинике за плућне болести. Први знак да смо пред Сокобањом. При крају похода, доживљавамо нешто што ће заувек остати у сећању – обилазак водопада Рипаљка. Мало испод плућне клинике, постоји уређена стаза, са дрвеном оградом. Што више низ њу идемо, то кроз ваздух све јаче допире хук воде. Иза леве окуке, имало се шта и видети: огроман, неколико десетина висок водопад, прилично узан, али снажан. Може му се сасвим прићи. Онако уморнима, капи воде које се распршавају по нама итекако пријају. Сокобањци с поносом тврде, како је овај водопад једно од првих заштићених природних добара у Србији, из времена непосредно после другог светског рата. Добрих пола сата смо се дивили моћном водопаду и уживали у његовом хладу и освежењу!

Још пар километара северно, и већ пролазимо крај првих кућа.

Наш први заједнички поход са драгим планинарима из Сокобање се приводи крају. Сва очекивања су превазиђена. Дивни људи, планинари, наши нови пријатељи. Они који, тог дана, из драгог нам Ниша нису кренули на ова излет – касније су се покајали. Срећом, те ће бити још много прилика за исправку.

Драго нам је да је сада и трећа планина у околини Сокобање потпуно спремна за дочек и много већег броја планинара него што је овога дана било. Не бисмо се изнедили кад би наши домаћини до следећег сусрета прокрчили још коју стазу кроз Девицу и Озрен.

Они су прави пример како се воли свој крај и како се чини све да он буде чистији, лепши, срећнији.

                                                                                                       Мирослав Докман, Ниш