„Важно је учествовати“ – крилатица олимпијских игара, јесте и наше, планинарско гесло. Њиме вођени, после дугих припрема, кренули смо у походе планини где је Зевс столовао и под којом су учињени први олимпијски кораци пре скоро три хиљаде година.

Колико леп – толико и застрашујућ, опасан, неизвестан... то је Олимп, планина грчких богова. Буђење искона.

И сам боравак у срцу Олимпа значио би пуно, побудио осећања солидарости, праведности, подсетио на универзалне и непролазне принципе из старогрчке философије и митологије. А још и када би достигли врхове Сколио и Митикас...

Посебно овај другопоменути...

Дивни људи отиснули су се у ходочашће Олимпу, из многих градова Србије, те уз једно посебно појачање из Софије.

Познавајући те драге људе са разних планинарских похода, унапред смо знали да ће нам бити милина са њима провести пар дана на овој изузетној планини. Планинарски пријатељи су то који никада никога неће изневерити, они са којима смо понекада делили и последњи гутљај воде или парче хлеба у планини, али, на срећу, много чешће, делили смо осмехе. Све смо унапред предвидели, и да ћемо посртати на врелом камену, носећи велике ранчеве на леђима, и да ћемо прве кораке ка највишим врховима Олимпа начинити још пре изласка сунца, и да ће према Митикасу сваки корак бити опасан и умало задњи. Али, предвидели смо и најлепша осећања између нас, то што било ко изван света планинарских авантура тешко може осетити.

Помислисмо: „Како ли је врео и ужарен Олимп током јуна, јула и августа месеца, кад, ето, сада, последњих дана септембра, из сваког камена исијава невероватна топлота?“ Стаза која води од Прионија, на надморској висини од 1100 метара, до планинарског дома „Спилиос Агатитос“, који је равно хиљаду метара изнад, јесте проходна, јасна, обележена. Не знамо тачно колико је дугачка, али после ноћи проведене на путу и са свим стварима на леђима, чини се да јој нема краја. Ипак, поглед на доле, боље речено ка истоку, освежава наша тела: Егејско море, тако близу, а тако далеко, тај бисер наше планете. Поглед на пучину и поглед  на обалу, са њеним ртовима, хридима, на острва, даје нову снагу да се издржи. Немамо тако честу прилику да ноћ проведемо на надморској висини од преко две хиљаде метара, и да одатле, по савршеном ведром небу, погледом тражимо све звезде, а рукама покушавамо да их дохватимо и поклонимо вољеним особама.

Није било умора по доласку у дом. Пријатно поподне изнад Егеја, а тик испод Зевсовог трона, обележили су песма и игра. Придружили су нам се и Грци, ритам је на овим  просторима сличан, разумемо се. Сутра је велики дан. Очекује нас ход по стази грчких богова и античких олимпијских првака. Већ смо и овим заслужили ловорорике и маслинову гранчицу. Самим тим што проводимо време заједно, ми, планинарски пријатељи за цео живот, постали смо олимпијски прваци. Дух искона нарушавају новотарије савременог доба: пристижу бројне поруке подршке из целе Србије, али и из Бугарске, Македоније, Грчке. Многи другари знају где смо и шта нас очекује. Распитују се како напредујемо, да ли је све у реду. Свима одговарамо, а и не може да не буде у реду планинарење у друштву таквим зналаца.

Нас је 36-оро у дружини. Још је пола сата до изласка сунца, и упућујемо се стазом изнад планинарског дома. Треба стићи до Скале (2866 м), а одатле се упутити на Сколио (2912 м) и Митикас (2918 м). Прва два циља достижна су свима, за овај последњи многи су замолили за оправдање одсуства. Лако се и брзо о свему договарамо.

У једном тренутку, изнад нас су све звезде и поред њих месец. Поглед на исток јасно показује да сунце почиње да се пробија. Таква лепота супротности оставља без даха и чак и оне још увек уснуле коначно разбуђује. Застајемо... Призор је нестваран. А западније од стазе, попут копаља, ка небу се заривају стене, шиљци Митикаса. Престо Зевса а и његово љубавно гнездо које је свио са Хером. Исходиште хеленске културе и историје, касније повезано са историјом знатног дела  човечанства.

Сунце се помаља из мора. На хоризонту је и Света гора. Огољени, без икаквог растиња, највиши део Олимпа, са првим сунчевим зрацима добија жућкасту боју. Камен почиње да се загрева. Све се лепо види, и ми настављамо до врха Скала. Дружина напредује полако, и што је важније, сигурно. Нико се ни на шта не жали, напротив, сви су одлично расположени, како за ходање, тако и за фотографисање и снмање. На тренутке, звук корака прекидамо, за сваки случај, разговором радио-везом. Све се  проверава. После три часа хода, ето нас на Скали. Време је за одмор и доручак. Како пријају сир и маслине на оваквој висини.

У продужетку стазе је врх Сколио. До њега сви можемо доћи, једна проходна и сасвим безбедна стаза води на овај, други по висии врх Олимпа, и четврти на Балканском полуострву (иначе, на Балкану постоји седам врхова виших од 2900 м надморске висине, мерених у физичким јединицама мере).

Највећи изазов, питање сигурности, одважности, уиграности, једном речју питање свих питања било је – како се попети на Митикас. Највиши врх Грчке, други по висини на Балкану. Он се у целости може видети, а и путања која води ка њему сагледати, тек када се изађе на Скалу. Од првог погледа, као на каквом љубавном састанку, цело тело почиње да подрхтава. Осећање језе и дивљења у исто време.

Раздвајамо се у две групе. Половина остаје на Скали, друга половина отиснуће се пут Митикаса.

Са Скале, најпре се добрано спуштамо, губимо претходно достигнуту висину.  Прилично је стрм силазак још у почетку, тежи него, рецимо, силазак са Вихрена у правцу Кутела. Помажемо се рукама колико можемо, металних сајли нема.

 До самог врха ваља надокнадити изгубљену висину са Скале. Два су успона пред нама. Висински, то и није превише, али онакав нагиб, стрмина и сама конфигурација терена уплашиће и најхрабријег човека. Верујемо и да су антички јунаци Ахилеј и Херакле морали да застану и замисле се као да савладају овај последњи успон на Митикас.

Стена је скоро потпуно равна, глатка, а нагиб невероватан. Простора за хватање рукама и ногама скоро и да нема. Правило о „три тачке ослонца“ је готово немогуће применити. Импровизација је једино решење.

И стрпљење...Дубоко удахнути, наћи какву-такву избочину на стени, полако се ослонити, направити одмор пре следећег корака. Нека траје и бесконачно дуго, само да остане безбедно. Митикас је уздигнут са свих страна изнад провалија. Гледам друге планинаре (јер се на Олимп сјати на стотине пењача сваког викенда). Неки су далеко испред мене, јасно видим зид испред себе, и тачкице, обојене у јарке боје, како на том зиду стоје као прилепљени на њега. А то је једини пут до великог крста и грчке заставе који стоје на Митикасу. Нема нам друге, него за њима. Пузимо по тој стравичној косини, нема другог начина за њено савладавање. Јесмо ли, на крају крајева, олимпијски победници? Шаке смо у црно обојили од прашине са стена.  Сваки пренагљени потез означио би пад у амбис. Сваки погрешан поглед чак довео би до губитка равнотеже. Испред нас пењачи скоро да су досегли врх. Иза нас многи пристижу. У метрима изражено, сви смо близу једни другима, али када сагледамо колико нам је потребно да се одважим на сваки корак, далеко је. Задњи кораци су најтежи, макар и испред и изнад нас јасно видели грчку заставу.

На Митикасу смо! Дозволићемо себи неколико тренутака одсуства из овоземаљског света, да маштом и мислима одлутамо далеко одавде. Пожелећемо најлепше, наплеменитије, најдирљивије снове да испунимо. Само нека потраје тих неколико тренутака, пре него се упутимо назад ка Скали, још тежом путањом при силаску, него при успону на првенац Олимпа.

Мирослав Докман, Ниш