Руј је планина која пружа невероватне могућности за планинарење. До једне такве прилике дошли смо сасвим случајно, и у потпуности је искористили.

Поред, по личном мишљењу, најлепше стазе југа Србије: село Ракита – врх Ракитски камен (1456 м) – врх Руј (1706 м) – село Вучи дел – село Ракита (биће једном речи о овом планинарском хедонизму), пронашли смо и изванредну стазу од Звоначке бање до врха Сип (1236 м).

И то ненадано... Намера нам је била да недељни излет нишких планинара у околину Звоначке бање обухвати културно – историјски део и планинарски део. Посета једном од најспектакуларнијих крајева Србије не може се замислити без посете манастиру Свете Богородице у Сукову и манатиру Светог Јована Богослова у Поганову. Додатни ужитак пружиће и обилазак кањона Јерме код Поганова, сликање оријашких стена и узане реке, да би на крају ужитак прерастао у дивљење и страхопоштовање моћној природи.

 

За планинарски део првобитно смо одабрали успон на Асеново кале (1033 м), оштру и моћну стенчугу која се надвија над Звоначком бањом. Али, наши пријатељи из Бабушнице саветовали су нас да обавезно од Асеновог калета наставимо гребеном до бугарске границе у атару села Јасенов дел са српске, односно Ломница са бугарске стране, све до врха Сип (1236 м), и да тих двадесетак километара, са, ипак, не превеликом висинском разликом, можемо савладати за дневног светла.

 

Мора се признати да за овај врх раније нисмо чули, иако, а да тога нисмо свесни били, више пута смо крај њега пролазили током бројних похода кроз Трнско ждрело и чувену „трнску екопатеку“. Од реке Јерме, низводно од Трна, гранични гребен планине Руј удаљен је само километар – два. Чак и бугарски планинари, ваљда због бројних познатијих одредишта у трнском крају, одлазак на Сип не сврставају у своје препоруке својим пријатељима са југа Србије.

Из, нажалост, запуштене и руниране Звоначке бање, кренули смо ка, од ранијих похода, познатом извору лековите воде „Слоново дупе“ и дрвеном мостићу преко Звоначке реке, одакле почиње обележена стаза ка Асеновом калету. Извор воде био је ту, захватили смо лековиту воду и протљали њоме очи, јер, кажу, отклања проблеме са видом. Но, мост је био на другој обали! Однет воденом бујицом, надошлом са недавних топљењем снега.

Постоји друмски мост километар узводно од тог места, али двојица ентузијаста из наше групе одлучише да босоноги уђу у реку, прегазе је и поново довуку мост до наше обале. Убеђивали смо их да је то Сизифов посао, да су дебла сувише тешка и за десеторо људи, још и натопљена водом, али нису послушали. И, наравно, сем мокрих ногу и од напора утрнутих руку, ништа се друго није догодило, мост је остао чврсто прикован за супротну обалу Звоначке реке.

 

Остало је да продужимо до друмског моста и макадамским путем се упутимо ка селу Јасенов дел и врху Асеново кале. Стаза прилично лагана, али зато поглед за који вреди проћи кроз много веће напоре: Руј, Ракитски камен и Црни врх под снегом. Влашка и Гребен планина са стенама које исијавају на пролећном сунцу! Тек је завршни успон на Асеново кале нешто мало технички захтевнији, али знатно лакши од, на пример, Мосора на Сувој планини.

Још увек се виде остаци утврђења бугарског цара Ивана Асена другог из тринаестог века на врху и око њега. Занимљиво је да је исте утврде појачао деспот Стефан Лазаревић почетком петнаестог века. А на једном нижем врху, непсоредно крај Асеновог калета, постављен је метални крст.

Са Асеновог калета први пут угледасмо и Сип, наш коначни и загонетни циљ. Уочили смо да није изражен врх и да је обрастао шумом. Процењено време кретања било је два сата, а кретали смо се стазом коју је некада користила војна гранична патрола. Управо је изгледало да од Асеновог калета до Сипа постоји повучена права линија, и стаза је тако и ишла. Додатни оријентир било је праћење планине Гребен. Наиме, граница две државе налази пролази на оном месту где Гребен престаје да буде најтежа планина за успон у овим крајевима и нагло се спушта у блаже обронке код села Банкја. Одатле, за сналажење смо повлачили замишљену линију од тог места до шумовитих узвишења пред нама. Тако смо и закључили да источно узвишење јесте врх Сип и ка њему смо ишли.

 

Усред густе шуме, наишли смо на рунирану зграду. Била је то бивша караула и знак да је врх Сип веома близу. Од карауле до врха требало је прећи још стотинак метара, делом по ураслој ливади. Наишли смо на велики гранични камен. Право место за одмор, фотографисање и разгледање околине. Успели смо да уочимо и планинарски дом хижа Ерма код Трна, где смо пре две недеље били смештени и дивно дочекани од стране наших домаћина. И, као што смо и претпоставили, за два сата смо изашли од Асеновог калета до Сипа. Сасвим довољно времена било је за одмор и лагани повратак назад, без бојазни од мрака.

У повратку смо успели да пронађемо и пар пречица ка селу Јасенов дел. Додатна уштеда у времену, због које смо имали прилику да ионако богат плаинарски дан обогатимо још једним атрактивним садржајем: обиласком кањона Звоначке реке! Кажу наши домаћини из Бабушнице, да је то најужи кањон у Србији. Пре уласка у кањон, прошли смо кроз два тунела, којима је до средине шездесетих година прошлог века саобраћао воз уског колосека, од Сукова до рудника каменог угља у Ракити.

 

Кањон је толико узан, да се чини да би мало боље поткован алпиниста успео да га пређе тако што би се рукама и ногама ослањао на стене на његовим обалама. Мало испод кањона је и велики камени мост, на коме је била постављена пруга, а данас је део пешачке стазе у околини Звоначке бање.

По старом, добром обичају, када планинаримо са пријатељима из Бабушнице, наше дружење завршили смо у локалној посластичари. Врло брзо поново ћемо изводити акције у овом крају, пре свега на Таламбасу и Рују.

Мирослав Докман, Ниш