Вечни завет Лисинског преслапа

Са њихових врхова намерник ће угледати „сав познати нам свет“... ако на свом путу и у својој намери икада крочи на ове планине. Тамо се, на жалост, ретко путује. Оне су високе, лепе и моћне, али и слабо знане. Једна од друге нису много удаљене, једна без друге не могу битисати, а спојене су, у вечну љубав, док је света и века, превојем Лисински преслап. 

Прави заљубљеници у југ Србије њих ће стално походити и обавезати се да са њиховом снагом и красотом упознају све знане и незнане. И да их поведу на планину Валози и Глошку планину.

На путу ка Валозима (1830 м), највишем врху истоимене планине, схватићемо колико су близу и Варденик, и Бесна обила, и Власинско језеро и Црноок. Посебно се до Великог Стрешера и Бесне кобиле чини да камен можемо добацити. Јер, Валози су источније од Варденика и Власинског језера, на, ваздушном линијом посматрано, средокраћи између Сурдулице и Босилеграда.

Невероватна је, на први поглед, сличност у висини, облику, саставу биљног покривача, између планина југа Србије. А, опет, колико је свака планина особена, јединствена, да може испричати неку своју, само своју причу.

Ово је прича не о једној, већ о две планине које се у дугом летњем дану могу обићи са уживањем, са испуњеним срцем, без иоле већег напрезања. Пут нас најпре води у село Горња Лисина, изнад вештачког Лисинског језера, крај пута Власина – Босилеград. Село се одржало упркос свему, што је успех за југ Србије, а заслуга општине Босилеград.

Из центра села, полазимо уз Лисинску реку. До Валога ћемо проћи махалу Моравци, која се налази на 1200 м надморске висине. Наша стаза је широк и сасвим проходан, и за возила, шумски пут. Занимљиво је да се све време види Глошка планина, удаљенија од Валога, још према истоку. Валоге, због кривудавог пута и много шуме, не можемо одмах видети. Тако уочавамо и превој Лисински преслап, који повезује две планине, и који ће нас касније са валошких 1830 м спустити на 1406 м, да би у продужетку прешли на Глошку планину и достигли њен првенац Мечит на 1756 м.

Широки пут напуштамо по проласку махале, а онда ћемо се препустити правом планинарском уживању. До највишег дела планине Валози, идемо преко пашњака. На све стране се отварају невероватни видици. Топао дан, ведро небо просто нас тера да се вратимо у детињство, да проналазимо погледом све оне пределе где смо одрасли или о којима смо слушали приче. Мека трава идеална је за одмор, за пландовање, и за ослушкивање најлепшег звука у планини – звука тишине. То се у градовима не може искусити...

valozi

Пред врхом поново наилазимо на стазу, којом се, у ствари, може и од Бесне кобиле или Варденика доћи на Валоге, а потом продужити на Глошку планину и спустити се у село Горња Љубата. На највишем врху је гомила камења. И ми симболично узимамо који камичак и надзидавамо пирамиду. На врху Валози јављају нам се невероватне замисли о повезивању стаза и прављењу троугла са Бесном кобилом и Великим Стрешером. Да сву снагу нашу, и сво знање и искуство употребимо да се окупљамо на што више планина југа Србије. Има много лепих или изазовних планина широм света, али њих походити а пре тога не обићи све планине на југу Србије оставиће једног дана, када се то спозна, велику празнину у души сваког јужњака.

valozi vrh

Коначно се упућујемо ка Глошкој планини. Врх Мечит је све време пред нама, позива нас. Задовољство да се попнемо у једном дану на две поприлично високе планине пружа нам се захваљујући Лисинском преслапу.

lisinski preslap i mecit 2

Нагло се спуштамо на превој, окрећемо још једном ка Валозима, и одатле они изгледају много опаснији него што заиста и јесу. Због спуштања за 400 м, Валози за тренутак затворише својом масом и обликом читав простор иза наших леђа. Лисински преслап, пак, у већем делу је велика травната површ, а тек мањи део је под шумом. Опет, појас четинарске, а ниже и листопадне шуме, присутан је од Лисинског преслапа ка селу Горња Лисина, на оном делу пута, који нас очекује тек по повратку са Глошке планине.

Иако је изгледало да је првенац Глошке планине заиста јако близу и Валозима и Лисинском преслапу, када смо се приближили месту за које нам се још и пре успона на Валоге чинило да је одлично за завршну деоницу ка Мечиту, испод нас је била велика и дубока долина. Није било друге, него заобилазити долину и стазом преко пашњака, додуше знатно дужим путем, не нешто захтевним, али са ове стране јединим, у широком луку доћи до испод самог Мечита. Сада се нас привлаче видици ка истоку, на оближњу Милевску планину. Преко пута Мечита је врх Самовилњак, а нешто даље, на северу, угледасмо и Крвави камен. У узаном пролазу између Милевске планине, Валога и Глошке планине, кривуда пут за Босилеград и својим крацима (заливима) једва је стало Лисинско језеро.

lisinsko jezero i gornja lisina

На самом врху дочекује нас благи поветарац и жеља да се пропитамо и утврдимо где се шта налази, најпре ближе, а онда и много даље на југу и југоистоку. Од села Горња Љубата, преко Босилеграда, онда Чудинске планине и Црноока, све до горостастаса: Осоговске планине, Риле и Пирина. Опет ка истоку, јасно се види и Витоша, испод ње је Софија. Далеко на северу поносито се пружа Сува планина. Са Валога и Мечита, ноћу би нас очарао одсјај светала и Ниша и Софије у исто време!

У Горњу Лисину смо се спустили преко махале Колиште. Затичемо мештане како вредно прикупљају дрва за огрев. Неће проћи ни пар седмица од дана нашег похода, у ове крајеве увући ће се суморна и хладна јесен. Из оџака ће већ почетком октобра да куља дим пуном паром, и тако све до краја априла. Влажну јесен убрзо ће одменити ледена зима, са огромним наносима снега, дуготрајне хладноће. Лепота и суровост у исто време и одлучност горштака да остану овде, да живе од своје земље, својих воћњака, шума и стоке!

До Мечита смо наишли само на један извор воде. Од овог врха до Горње Лисине, на знатно краћем делу пута – чак три чесме.

Ова кружна стаза дугачка је 20 км. Верујемо да ће убудуће много више планинара њоме пролазити. Гостопримљиви мештани и нетакнута природа свакако су најбоља добродошлица. 

Мирослав Докман, Ниш