Прве санте леда, још увек недовољне величине да причине озбиљнију штету, на које је Титаник наишао негде између Гренланда и Њуфаунланда, нису биле довољно упозорење капетану да промени курс или одустане од пловидбе... Но, сабласни метални стубови и жичана ограда надомак превоја Кончето, условили су да ставим прст на чело и одустанем од успона на Бански суходол (2884м), можда и најоштрији, најсуровији, најопаснији врх Пирина.

Ако уопште има и иоле лакших и доступнијих врхова на овој јединственој планини.

И још постављене спомен табле планинарима и алпинистима који нису могли да се одрже на ногама и рукама, на тој оштрици жилета. Јужна страна превоја Кончето налази се под нагибом од седамдесет степени. Дубина провалије је до четиристо метара. Скоро да нико од нас није искусио тако што...Али нема много времена за упоређивање искустава, јер узана камена стаза, и на најширем делу ужа од једног метра, раздваја нас, уз помоћ ограде, од северне стране, чији је нагиб невероватних деведесет степени! Огромни стеновити одсек...Дубине и до хиљаду метара! Бацивши камен низ северну страну превоја, убрзо, за пар наредних тренутака, изгубио сам га из вида! Нити сам могао да чујем да је у било шта ударио, и зауставио се на свом путу у амбис.

 

Ограда се губи на путу до Банског суходола. Само мало даље од срца Кончета је има. Даљи успон се своди на испитивање закона гравитације. Чврсто се, све време, држећи за ограду, доносим једину исправну одлуку.

Помислих тада, ако почнем са верањем на шиљати Бански суходол, можда бих некако и стигао до њега, на коленима и рукама. Али, како се спустити, снаге више нема, сатима сам на највишем гребену Пирина? Сунце немилосрдно пржи, топлота се одбија од стена, извлачи атоме снаге из мене. Тако исцрпљен на Банском суходолу, био бих попут мачке која се узверала на крошњу дрвета испред куће, а сада не може без помоћи ватрогасаца да одатле сиђе.

Окрећем се пажљиво и спуштам, све време држећи се за ограду. Довољно сам видео страхоте у Кончету и одлучих да се попнем на прелепи врх Кутело (2908 м), сусед чувеног пиринског првенца Вихрена (2914 м), врха који сам освојио са братом и пријатељима раном зором тог дана.

Рила или Пирин – стална су питања и дилеме планинарских заљубљеника. Неко ће рећи да више воли Рилу, да му више одговара комбинација шума, стена и језера. Други ће посегнути за авантуром у суровом окружењу Пирина. Трећи ће са подједнаким жаром одлазити на обе планине.

Рила је „кров света“ у срцима неких од нас. Она је симбол грациозности, лепоте, склада, елеганције.

Пирин, тек незнатно нижи, дакле „друга највиша тачка на свету“ је оличење сирове снаге, застрашујући одакле год да га посматрамо, макар и са саме Риле.

Да планинаре очекује нешто што се ретко доживи, види се и када се на прилазима Банском погледа ка западу, погледа масив Пирина...Заклониће небо!!! Као да смо на крају света! На три преостале стране света можемо видети брда, насеља, небо. А Пирин, прекопута, замрачиће видике, угасиће сунце, оивичиће небески свод. Изнад њега нема ничега, додирује небо, ствара границу могућег и немогућег.

Коју реч да прозборимо и о освајању врхова Пирина... Првог дана (поподне) упутили смо се, од хиже Вихрен, која се налази на 1950 метара надморске висине, на Хвојнати врх, висок 2635 м. Овај врх налази се мало удесно, источно, од познате стазе која води на првенац Вихрен, и не посећуеј се често. На бугарском језику, назив овог врха значи „врх покривен клеком“. Онај ко је тако назвао врх, очигледно није ишао у освајање Копрена на Старој планини. Око врха, клеке има тек толико да се у пар корака може прећи, све остало су стене, камење, сипар! А на Копрену прави, правцати зелени океан!

Но, лепо је било са Хвојнатог врха, у то касно поподне, видети уснули Вихрен. Једна пирамида, небеска тврђава, готово неосвојива. Иза њега, далеко, далеко од Хвојнатог врха, назирали су се Кончето и Бански суходол. Оштри и уски превој, и пркосни врх који као да су својом страхотом изузети из и овако претешког Пирина.

Јутро је освануло ведро, топло, чак и превише топло. Река планинара почела је да мили делом европског пешаког коридора ка Вихрену. Два часа нам је требало да дођемо на превој између Хвојнатог врха и Вихрена. Доле су Влахинска језера. У даљини се чује неко стадо оваца, ту код језера. Вихрен делује као немогућ задатак, јер се чини да ћемо се вертикално пењати уз ту стрме странице масивне пирамиде. Срећом, простора и равнотеже има, те се можемо успињати крећући се у „цик-цак“.

Уз комбиновање опреза, кратких предака и уживања у крајолику, угледасмо и велики стуб који означава врх. Велика радост планинара из разних крајева света. Некако се истовремено нађосмо горе, на увек ветровитом Вихрену.

Даље се наша мала група раздваја. По ранијем договору, Владимир и Дејан се спуштају са Вихрена до превоја, а одатле и додатно силазе до Влахинских језера. Ја идем даље, гребеном, макар до Кончета, ако не и до самог Банског суходола.

Два су критична дела на гребену: силазак западно од Вихрена, ка Вихрен-Кутеловом превоју, и већ описано Кончето. Једва сам се спустио. Гледам и остале планинаре на овом спусту, сви трошимо више снаге него што смо очекивали. У сусрет нам долазе планинари који су гребенски прелазак отпочели далеко на западу, у хижи Јаворов. Објективно говоре о тешкоћама и упозоравају нас да будемо у сваком тренутку максимално опрезни.

Дуго,предуго је трајао тај силазак. Не идем одмах на врх Кутело, већ настављам ка Кончету.

Угледавши стубове, ограду, спомен плоче и Бански суходол, мало сам променио план. Исправна одлука, рекао бих...

Мирослав Докман, Ниш