Планинари

Који су тој планинари?150 crni kamen

Да ли су тој онија који живе на планину? Ма јок, тој несу планинари, тој су планинци. Они се роде на планину и там проведу цел свој век, на једну планину. Њу напуштају само кад морају и па се вртају на њину планину. Там им је и вечна кућа. Планина и' рани и облачи, на њу су и зими и лети. Уживају у све благодети, које им планина дава, али осете и како мож' да буде зими кад завеје, па не мож' да мрдну нигде из своје место. Планина је њин живот и они воле планину и носе ју у срце. 

 И планинари носе у срце планину, али малко друкчије. Планинари не живе на планину, они су варошани. А на планину иду кад могу, а гледају да могу по често. И не иду на једну планину, него на повише. Довезу се до планину, до негде, па се после каче на вр'ови.

У планину човек не требе да иде сам. Сам човек неје за нигде, па ни за у планину. Ако иду планинар и планинарка, тој може. И ако погреше пут, че се снајду некако.

Кад се сретну планинари који се не познавају, обавезно се јаве, застану да си повреве, да виде који је одокле и куде иде, на које планине иде.

Па неје тој град па да љуђи прооде једьн прекај друђега и да ништа не рекну. Понуде се сас оној кво имају у ранац, а тој им је и добра прилика да се малко одморе.

160 kun

У планину се не врља никакво ђубре, а нарочито овој модерно ђубре, пластичне ћесе и флаше. Па тој се нема распадне ни за сто године. А и тој има по планине, али тој не врљају прави планинари. Прави планинари по нећи пут понесу џак, па у њег збирају тој што су друђи врљали. Планина мора да остане чиста.

Стазе  по које иду планинари су обележене. Сваку групу мора да воде онија који познавају теј стазе. Да неје тека, лько би могло да се залута.

180 midzor

Циљ у свако планинарење је нећи вр', једьн ил` повише. Кад се дојде на вр', тьг нестане умор и заборави се  све што је уз пут било тешко, а неје било лько. На вр' се обавезно прави пауза и сликује се. Рашире се различите заставе, неје битно који чију заставу држи, сви се измешају. Ако на вр' дува ветар, брзо се вртају доле и траже завертину. Ако је па убаво време, тьг си је тој посебан доживљај. Там се ручује и понешто попије, ранац постане по льк, одморе се, понећи и продреме. Планинарће оче да се покажу да су добре домаћице, па нуде оној што су направиле, а планинари нече да и` одбијају. А од вр' је поглед на све стране. Тој је награда за сву муку уз пут.  А од вр' се види на све стране. Тој што се види је и на карту далеко. Мож' да се види и скоро пола наша држава, а понекада и делови од неколко државе.

85 miroc

Поједини вр'ови су на државне границе. Онија који су били задужени да обележују државне границе, работили су тој како им је речено. Планинари ич не 'ају за тој. Праве си врвине куде им је згодно и бьш и' брига колко пут че прејду из једну у другу државу.

Кад се сретну планинари из различите државе, обавезно застану да си повреве. Ако су им језици слични, не користе белосветсћи језици, иако и' знају, него си сваћи вреви на свој језик и разбирају се добро.

На планину се прича од све и свашта, коме какво дојде за причање. Али се не прича од политику. На њу там неје место. Гледа се да се не прича од проблеми, а ако и они дојду на ред, тьг се прича како да се они реше.

А кад слезну од планину, планинари чека пасуљ. Додуше, тој нема стално, него само по нећи пут, кад се најде који че да обезбеди и пасуљ и да се свари и оној што иде уз њега. Планинарсћи пасуљ је увек укусан, ко војничћи. Спремује се у казан. Ако има астали и клупе седи се уз астал, ако нема седне кој где најде згодно место. И никој се не жали. Ако је селска задруга близо, тьг запанте тија дьн по голем пазар. На крај мож' да буде и општенародно весеље. Кад засвири убаво коло, одма рипају и ватају се у коло онија који знају и који имају такво срце. Ма какьв умор? Нема умор, не осеча се. Да ли је важно што су нође прешле дваес киломерта и што су се качиле иљадо метра горе и после толко слазиле? Нође се не питују ништа. Игра се сас срце. На умор се не мисли.

90 midzor

Сликување си је посебна прича. Обавезно је сликување пред  поодење на акцију. А после уз пут, сликување при једно дрво, па при друго, па сликување да се у позадину види овија, па онија вр', па овај, па онај стена, па подигнута једна рука, па обе, па подигнути штапови, па сас капу, па без капу, па сас наочари, па без наочари... Ма срећа што су слиће сьг у телефони. Кад би се све теј слиће правиле на старомодни начин, требал би још једьн ранац само за слиће. А на групну слику су сви и све заставе. Направе се повише слиће и на крај сви подигну руће па тека онија који су напред покрију лице на онија који су иза њи'. И нећи би се питал кво се тьг види на такву слику. Али,   све зависи који како гледа и који кво оче да види.  Да ли је важно лице од сваког планинара? Види се оној што требе да се види. Види се да су гоџа на слику, види се срећа и радос` и види се голема љубав, а тој је најважно.

190 selicevica

Кад мене нећи пита зашто је планинарење добро, ја почнем нашироко да му причам. Добро је да се побегне из варош и да се забораве бриђе и проблеми који там постоје. Удиса се чис' ваздух, пије се чиста вода, гледају се убави крајеви. Кретање је добро за косће, за зглобови, за мишићи, за циркулацију... И кад почнем да спомињам очи, па живци, тьг рекну да манем да набрајам сви наши делови.

55 galicica

Кад ја њи' питам да ли че појду некьд на планину, почну да набрајају разлози зашто не мож' да иду. Ја им тьг рекнем, место што траже десет разлога да не појду, нека најду једьн разлог да појду, па нек појду и нече се покају. Кад им рекнем да су добродошли, рекнем им да су планинари најбољи љуђи. Па који воли нек изволи.

                                                                                                                                                                                                                                                        Драган Ћирић, Ниш