Они се неће поводити за поривима потрошачког друштва. Код њих се није развила потреба за скупоценим уређајима, посетама тржним центрима, летовањима на местима где већина људи одлази (а да многи и не знају која је сврха тих одлазака). Њихова свакодневница саткана је од мукотрпног рада у планини, у шумама и њивама.

Сваки планински врх може постати највиши на свету, онда када, ступивши на њега, осмотримо, промислимо и схватимо да... ми смо победници! Поносни смо!И ми верујемо у себе, понајпре! Јер у себи самима савладавамо врхове и потискујемо препреке. Из нас избацујемо све оно што покушава да нас остави заробљенима у пролазности и безидејности, и пловимо даље, ка хоризонту, ширинама и даљинама, тамо где ће нас памтити.

„...Да планинаре очекује нешто што се ретко доживи, види се и када се на прилазима Банском погледа ка западу, погледа масив Пирина...Заклониће небо!!! Као да смо на крају света! На три преостале стране света можемо видети брда, насеља, небо. А Пирин, прекопута, замрачиће видике, угасиће сунце, оивичиће небески свод. Изнад њега нема ничега, додирује небо, ствара границу могућег и немогућег...“ („Сирова снага“, август 2011.године, Мирослав Докман).

На рубу Власинске висоравни, од планине Чемерник ниже ка Власотинцу, а преко пута планине Грамаде, у атару Црне Траве, простире се планна Острозуб.
Дуго најављиван и договаран успон нишких планинара на Острозуб уследио је коначно у недељу, 13.децембра 2009.године.

Зове се, просто, народски – Три чуке. Можда и најлепши старопланински врх. Висок 1937 метара. Тачније, највиша од три тачке тог врха је те висине. Остале две чуке су незнатно ниже. Слободно га можемо назвати „српским Триглавом“.