Последњег септембарског петка, пратећи залазеће зраке Сунца, неустрашива групица планинара, незаустављивим фордићем, кренула је пут Грчке. Шест сати је пролетело захваљујући сигурној вожњи, тети из навигације и шали и смеху. Уз помоћ српско-грчко-енглеског језика, а и ногу, пронађен је резервисани смештај, Голден Санд. Као знак грчке гостопримљивости и ван сезоне, хотел је био откључан и спремно дочекао своје једине госте. И не само једине, већ и толико посебне, да није било ни газде. Како је смештање потрајало, потрага за поноћним гиросом умало је била безуспешна. Међутим, не само да је било добре вечере, већ још боље вечери.

За осам минута се жичаром из Гармиш-Партенкирхена може изаћи на Цугшпиц (2962 м), највиши врх Немачке. За осам до девет сати се, када су стене Баварских Алпа суве и време је лепо, алпинисти могу попети од планинарског дома Холентал до Цугшпица и вратити у дом. Од тога, шест часова траје успон. За осам минута се на светским финансијским и робним берзама може одиграти драма која ће променити свет. Зато што је време новац. А после шест часова чекања на граничном прелазу, да би се само аутопутем продужило ка одредишту, осим изгубљеног новца, то изгубљено и протраћено време постаје – бреме, терет, који ће пореметити организме чак и најспремнијих спортиста какви су увек и одреда чланови Паћине „дружине снова“ и прилично ускратити програм и садржину једне дуго и професионално осмишљаване планинарско-алпинистичке акције на Баварским Алпима.

Елбрус и Мон Блан... Неупоредиви су. Њима се дивимо на посве другачији начин. Две приче, две представе, потпуно различите једна од друге, Паћа као редитељ, и његове две глумачке поставе, одиграли су беспрекорно. Елбрус је једна бела, снежна, бескрајна пустиња, коридор који се до коначног успона више пута пролази, због аклиматизације, где је све идентично, али из сата у сат све теже и теже, јер кисеоника је све мање и мање, и где већина посрће, пада, али не и Паћини планинари.

Докле год стварамо, тежимо ка савршеном и тражимо нове путеве. Трагамо и за иделаним слоганима. Годинама уназад, осмишљава се слоган свеколиког стваралаштва на југу Србије, тражи се савршени слоган међународног успона на Руј. И онда, када такав слоган, вечиту максиму, пронађемо код других стваралаца, на томе им нећемо завидети, већ бити срећни што смо такве људе упознали.

„Усуди се да замислиш.“ Исход свих потрага за иделаним слоганом и – речи које воде напред!

Из много разлога, због његове висине, облика, положаја и саме симболике, Триглав је био примарни циљ мини алпске експедиције Зорана Павловића Паће у Словенији. И заиста, Триглав је врх који никога не може оставити равнодушним. Они који се на њега попну, схватиће да су учинили нешто заиста велико. Они који посустану, још више ће се дивити снази алпског трозупца. О Присојнику скоро реч да нисмо проговорили. На њега смо се попели као на сасвим непознати врх. Присојник је подједнако леп као Триглав, а за успон још и тежи. Зато ћемо наш тродневни боравак у Словенији памтити по савршеном споју очекиваног са Триглава и неочекиваног са Присојника... и једва чекати повратак на „сунчану страну Алпа“.