Видљив

„...Саплићемо се, падамо, устајемо. Осећамо да идемо навише, али докле? Тада умало не ударисмо у један пиједестал, са огромним граничним каменом на њему. Још пар корака, и доле је стравична провалија. Три чуке – на врху смо. Претпостављамо највиша од све три. Ветар се претвара у оркан. Све је пусто, сами смо... 

Уместо да уживамо у панорами, ми се присећамо како нам је овај врх изгледао са Копрена. Остао је невидљив...“ („Невидљив“, јуни 2011.године, Мирослав Докман)

Годину дана после, на истом месту. Дојкинци, и стаза која ће нас повести уз Дојкиначку реку у нову авантуру и чаролију, звану Три чуке. Овога пута, време је прелепо, Три чуке више неће моћи да одоле радозналим погледима. Њихова особина претварања у невидљиве, данас неће доћи до изражаја.

Главни разлог лепог времена зове се Мирјана Ћирић-Станковић. Најактивнија планинарка у Србији. Одлази из недеље у недељу на планинарске успоне, походе, истраживања. Нису јој само врхови циљ, већ и водопади, пећине. А одлази само на једну једину планину, ону са којом живи, коју воли највише на свету – само на Стару планину. Никада јој се није догодило лоше време на овом огромном простору. То је свакако награда за љубав коју према јединственој лепотици исказује.

И, да...само овај кутак Старе планине на територији Србије не може се цео обићи, видети или истражити ни за два живота. Зато уживајмо у сваком тренутку који проведемо на Старој, ма колико газили по клеки или ураслим стазама у њеним недрима.

na dokinackoj reci 

Водопади и слапови Дојиначке реке су поглед као у рају створен. Њен звук, снажан, одлучан, потпуно природан, јесте права планинска симфонија. Нисмо далеко одмакли изнад Дојкинаца, чак ни у Арбиње нисмо ушли, а већ први утисци изазивају неверицу и понос у нама.

Арбиње је потпуно нетакнут локалитет на Старој планини. Сасвим је уобичајено да авантуристи угледају срне и зечеве крај обала Дојкиначке реке, а у реци пастрмке. Вода се слободно може пити и из реке, а и из бројних потока који се у њу сливају стрмим ивицама шуме са обадве обале.

Шта тек рећи за онај осећај, када, при преласку Дојкиначке реке, брзе, снажне и хладне, изујемо гојзерице и онако босоноги, до чланака уђемо у ледену воду? А пре одвајања на Међа планину, негде на половини пута ка Трима чукама, и на тај начин смо морали прећи са једне обале на другу. Верујте, сви су у томе уживали.

Почиње нешто стрмији успон и напуштамо ток Дојкиначке реке. За ову годину, намера је била да, ако је могуће, избегнемо скретање на исток, као прошле године, да не идемо ближе Копрену, већ да се преко Међа планине једном пречицом сасвим приближимо чукама. Ипак, то није могло сасвим бити остварено, због непроходности стаза у том делу планине. За разлику од Арбиња, где смо уз реку ходали ипак широком и уочљивом, обликованом стазом, овде нас је сачекала столетна шума, стазре обрасле растињем и корењем, те много већа стрмина. Зато смо поново скренули на исток, ка Копрену, тачније ка извору Дојкиначке реке, који се назива Три кладенца.

strmo uz medja planinu 

Кретање по клеки било је и ове године неизбежно, али се умногоме разликује и знатно је лакше прелазити клеку када је време сунчано и ведро, у односу на маглу. Она белина нас је прошле године умарала вишеструко, оптерећивала мисли својом једноличношћу. И управо са те копренске клеке смо нешто западније и угледали наш циљ – трозубац. Како су нестварно лепе Три чуке у правом летњем дану!

Захватамо воду са Три кладенца, и онда – гле чуда, савладавамо клеку као и да не постоји. За наредних петнаестак минута већ смо на врху који је висок 1907 метара, и који локални планинари и водичи зову „нулта чука“. Дакле, заправо постоје четири чуке, јер оне три главне су мало испред нас, дуж главног гребена Старе планине. Ни ово није коначан одговор, јер пажљивим посматрањем уочавамо да врх који се назива „друга чука“ заправо има у највишем делу један превој и две тачке око њега, и, зашто да не, коначан одговор на питања о броју чука тако бива – пет!

nulta cuka 

Прва и друга чука високе су по 1926 метара, трећа 1937. Прве две су стеновите и стрме, са доста сипара, док је трећа велики травњак. И потпуно су другачије од свог окружења, јер умногоме одударају од иначе громадних и заобљених врхова Старе планине.

tri cuke sa nulte cuke

Само нека је лепог времена и добре видљивости, и неће бити планинара и намерника који пред овим нестварним призором неће пасти на колена, дубоко удахнути и захвалити се што проживљава управо ове тренутке! И ту онда бива поништена ма и најмања помисао на телесне напоре и искушења које морамо трпети не би ли ушли у овај рај на земљи! Ко сада уопште размишља да ћемо на крају дана иза нас имати пређених 38 километара по беспућима Старе планине, зар је то сада важни?

За тренутак, са истока, магла прекрива Три чуке, и то до пола: до граничног камења. Бугарска страна Трију чука бива обојена у бело, а српска, нетакнута од магле, остаје офарбана у плаву боју. То није дуго трајало, те смо онда могли погледом испратити и даље простирање бескрајног гребена Старе планине ка истоку.

Најлепши утисак на нас је оставио прелаз између прве и друге чуке.

prva cuka pogled unazad

Крајње опрезно, придржавајући се рукама за стене, силазимо са прве чуке, и онда не много блажом путањом пењемо се на другу. Али, без журбе – треба се окренути уназад: сада прва чука изгледа као стеновита игла, која се зарила ка небу! Зар је могуће да смо се одатле спустили?

druga cuka i nadalje ka trecoj 

На трећу чуку готово да у трку излазимо, само да би сви после тога легли у траву, крај камена који означава врхм, и отпочели путовање превозним средством које је планинарима најлепше и најудобније – маштом.

treca cuka sa druge cuke 

Најлепше авантуре су оне, када, иако се још не вратимо на полазну тачку или својим кућама, увелико правимо договоре о следећем доласку на исто место или околину.

Наш следећи долазак на Стару планину биће по позиву наше драге Мирјане. Она ће нам само рећи шта да понесемо од опреме, а одредиште ће остати једно велико изненађење.

Заљубили смо се у Стару планину... На први поглед...сада, када је видљива.

Мирослав Докман, Ниш