„Само је небо граница“ – слоган петог традиционалног међународног успона на Руј, осмишљен је са идејом спајања људи, за свеукупни бољитак пограничних крајева Србије и Бугарске. Умало да тмурно небo и јака киша ограниче заједнички излазак на Руј, и да временски услови поставе непроходну границу на овој планини, ма колико се организатори претходних годину дана трудили да до танчина разраде сваки детаљ акције.

Можда је слоган прва четири успона – „Планина без граница“, редовно доносио право летње време на Рују и око њега, у Лужници и Знеполу.  Знали смо и да се пожалимо на паклену врућину на ливадама и пашњацима на стази од Раките до Руја, нарочито код завршног успона на највиши врх, и да пожелимо да ова стаза, која већином води кроз шуму, буде пошумљена и на тим отвореним деловима. Како само лепо свежава зеленило столентне рујске шуме, на благом поветарцу лишће шушти и плеше у свом ритму. Потом излазак на ливаде, на граничну стазу, и већ после пар корака нашим знојем бива натопљена земља. Застанемо, капљице зноја, попут ситне кише, почеће да падају по нашим гојзерицама. Један од разлога зашто се успон на Руј одржава у ово доба године, јесте што тада терко пада киша у Ракити, Вучи Делу, Забалу и Ломници, селима са обе стране границе, кроз које води стаза, једном названа и „најлепшом на свету“.

А можда је једноставно киша некада и морала пасти трећег викенда јуна месеца на планини Руј, када се, почев од 2010.године, одржава наш успон. Све до четвртка, временска прогноза наговештавала је сунчано, топло, суво време на Рују. Два дана пред успон, упозоравајућа обавештења о непрестаној киши преплавила су друштвене мреже.

У суботу, киша је кренула у потеру за нама, од запада ка истоку. Сустигла нас је на путу од Бабушнице до Звонца, најпре нас само попрскала, а када је одмакла испод Таламбас планине и села Пресека, спремила нам је „дочек“: наши аутобуси, као да су ушли у велику гаражу за прање, са шмрковима који туку, прскају са свих страна, да се ни прст пред оком не види. А тек је требало од Звонца доћи до Раките, препешачити безмало један сат.

Како је све дугачије у природи, неголи у граду! По оваквом времену, да смо у градској вреви, не би помислили ни испред куће да изађемо. Упланин, пак, колико год да нас киша туче, јавља се други порив: борбеност и надање! Да, већина нас жели да изађе на планински врх, вреди покушати. И сви се надамо да ће током нашег боравка у планини киша стати, једоставно мора да се заустави, ако ништа, лето је, није јесен, не може падати сатима непрестано и увлачити се под кожу.

У Ракити је почела невероватна, до сада невиђена партија шаха на планини Руј. Окупило се близу седам стотина учесника, и поред лошег времена, чак узевши у обзир да многи планинари, који су најавили долазак у овај прелепи крај, од пута одустали вече пре, или рано ујутру. Припадници Горске службе спасавања Србије имају задњу реч код доношења одлука. Делују мирно и сталожено. Разговарају о свему са домаћинима и водичима. Присутно је велико уважавање једих према другима. Како и не би, када су то дугогодишњи сарадници, пријатељи, зар није и четврти успн на Руј био изузетно вођен од стране нашх спасилаца, зар нису тада домаћини, само захваљујући пар проведених дана са припадницима Горске службе, научили много о вођењу и организовању планинарских акција оваквог типа. Како радити са људима, како ма и најситнији делови мозаика морају бити уклопљени не би ли све протекло потпуно безбедно.

За мању групу планинара са искуством, и ова снажна киша не би била препрека да се без одлагања крене не предвиђену стазу. Али, међу учесницима су и они који су спремни за услове који иначе преовлађуу на Рују средином јуна, када је време топло и суво.

Време неминовно тече. Има шахиста који могу брзхо комбиновати и пронаћи потезе који веоде ка победи у партији. Неки други су изузетни у позиционој борби, стрпљиво чекају прилику, не улазе у размене фигура, већ уз много потеза и померања фигура проналазе најбоља места за њих пред одлучујући расплет.

Прво одлгање почетка успона, са 9:30 часова, на 10 часова. Ионако је полазак на стазу пола десет већ прилично доцкан, али драги пријатељи из Бабушнице на тај начин су се прилагодили нама Нишлијама, који увек долазимо аутобусима на акцију, а аутобуси могу само до села Звонце, не и до Раките.

Пашће заставица на нашем планинарско-шаховском сату. Које то потезе имамо на распоалгању: да откажемо акцију, да се успон са српске стране не одржи? Или да кренемо редовном стазом, од Раките, на Ракитски камен, па на Руј и одатле преко Вучи Дела поново у Ракиту?

Акција ће се одржати, нећемо је отказати...слажу се спасиоци и домаћини. Последње одлагање је до 10:15. Ако тада не кренемо на стазу, више, до краја дана, једноставно нећемо имати довољно времена да је безбедно пређемо. Треба рачунати на спорије кретање у оваквим условима.

Размењујемо погледе и тако се договарамо. Немамо снаге да било шта говоримо. На бини смо, поред разгласа, а иза нас, у сеоском дому, на стотине је гостију који чекају нашу одлуку. Казаљка је усправила заставицу, она је паралелна и пашће за минут! Нисмо ни разрадили позицију, претрпели смо притисак у отварању, времена нема за развој фигура, морамо ићи на потез изненађења! Треба донети најтежу и најодговорнију одлуку у планинарском животу...

(„Кад год има могућности, за планинарске акције на југу Србије треба одредити кружну стазу, за излазак на врх и повратак са њега. Није важно да ли стаза иде у смеру кретања казаљке на сату или обрнуто. Ево, на Рују стаза иде у правцу сата, а на јесењем успону на Соколов камен иде обрнуто“ – савет који смо дали плановима Планинарско-бициклистичког клуба „Змај са Радана“, на пробном прласку стазе на Радану, јануара 2014.годне, исте стазе којом ће се кретати планинари на првом међународном успону на Радан јула 2014.године).

Стаза међународног успона на Руј силази у Ракиту! Од Вучи Дела до Раките је широк макадам! Да, сада ћемо искористити уобичајени правац силаска са Руја – за успон на њега! Повукли смо добитнички потез! Крећемо у 10:15 од Раките за Вучи Дел, најпре, а онда и на Руј! То је била одлука, остала је нада – да киша стане.

Доста учесника је ипак одлучило да остане у дому. Од оних који сукренули на стазу, због кише, блата и неба чија боја није ни наговештавала развредравање и сунце, многи одустају већ на том првом делу пута.

Блато, боје чоколаде. Ми, мокри до голе коже. Али идемо. Нешто нам говори да се не окрећемо, већ да ходамо и мислимо на лепоту и срећу приликом сусрета са Бугарима. За сада, ни камашне ни кабанице не помажу. Каљави смо, али не стајемо. Ми напред, многи се враћају. По пар речи разменимо и разумемо једни друге. Једни су опрезни, забринути, други верују и надају се. Није планинарење такмичење, свако, ко барем један корак направи у природи – победник је!

Још крај првих кућа у Вучи Дели није било наговештаја да ће киша престати. Но, на раскрсници где се лево хвата пречица за Руј, крај баба-Цветине куће, а десно иде у центар села и ка караули, киша је потпуно стала. Изнанада, као да нас је пустила да несметано фотографишемо ово питорексно село, на 1200 м надморске висине, разасуто у многе махале, тик уз државну границу.

Већ у наредних стотинак метара, до баба-Цвете, огрејало је сунце! И то какво сунце!

Постало је топло, претопло, неки су заплакали од среће! Осушили смо се у тих првих пар минута! Баба-Цвета, чувар Вучи Дела, сведок бурне историје, и жена која прави најукусији сир одавде до Софије, пожелела нам је срежу даљем походу. Одједанпут, оно преостало блато у шуми изнад Вучи Дела, пре раскрснице за Руј на граничном путу, није представљало никакву препреку. Ма и до чланака да уапднемо у блато, сада знамо да је већ после стотинак метара ливада, окупана сунцем и са мирисом лековитог биља, траве и пољског цвећа. Сада тек не стајемо, нова страница бајке на планини наших снова се исписује!

Сузе радоснице нагризају наша лица. Ако нас неко пита, рећи ћемо да смо отекли и поцрвенели од снажног сунца, не од плакања!

Савршен је пашњак куполиког Руја. Зеленило и поглед...трака Власинског језеро на хоризноту, као и Грамада, Милевска планина и Варденик...кањон Јерме источно, хижа Руј одмах испод врха, у Бугарској. Трнско ждрело, Знеполе, јазовир Јарловци. Престоница Софија подно Витоше, од које се голим оком назире квартал Љулин, а срце куца брже на саму помисао близине те највеће културне метрополе и најстаријег града у Европи!

Врх Руја је један једини, али пре самог врха, означена је и кота која није највиша. Нема везе, и ту се окупљају планинари, али одатле се виде већ планинари на највишем врху и чује њихова граја и песма. Коло се развило!

Излазак на Руј је тренутак када се замисли свих 1706 жеља!

Много је планина на кугли земаљској које се налазе на некој граници, али само на Рују се сваке године у исто време организује овај спектакл, једовремени излазак планинара из две државе на врх, а по силаску до полазних тачака и програм који упознаје госте са културним наслеђем и народним стваралаштвом.

Међународни успон на Руј је манифестација која је покренула цео југ Србије и запад Бугарске. Више ништа није и не може бити исто као пре њеног одржавања.

Народ пограничних крајева добио је нову наду. Успон на Руј, ма под којим слоганом, има своје хероје, којима је и посвећен и због којих се одржава.

Хероји Руја су становници пограничнх села, сав народ који је тамо остао, и њихови потомци, који су одржали свој родни крај у животу, који и даље, упркос свему што се издешавало последњих пола века, сваког јутра наложе варту у свом породичном огњишту.

Мирослав Докман, Ниш