Упркос лошем времену, празнична атмосфера на Рују: Преко хиљаду планинара доживело 1706 снова
Годинама уназад, једна од најсадржајнијих и најмасовнијих планинарских манифестација на Балканском полуострву, међународни успон на Руј, сваке године приповеда своју посебну и увек другачију причу и позорница је на који се изводе само премијере, без првих реприза и редовног извођења, јер се све мења, бива другачије, ново.
Осми успон на Руј, по први пут је одржан и као Републичка акција Планинарског савеза Србије, акција највише категорије у оквиру планинарског спорта. Вредни, успешни и способни организатори из Планинарског клуба „Руј 1706“ из Бабушнице и Туристичке организације општине Бабушница, на челу са мр Миланом Стаменковићем, визионаром развоја бабушничке општине, одавно су већ људи од пуног поверења и интегритета.
Када организаторима у помоћ прискоче и искусни планинари из Планинарског друштва „Преслап“ из Ниша, Скијашко-планинарског клуба „Власина“ из Сурдулице, затим функционери Планинарског савеза Србије, г. Берислав Трајковић и г. Радмило Филиповић, јасно је да је присутан велики потенцијал да оваква манифестација успе, а успева, ево, осам година заредом.
Упркос лошем времену, јакој киши, ударима ветра (а временске прилике су једино на шта изванредни организатори успона на Руј не могу утицати), све је функционисало беспрекорно и акције је протекла апсолутно безбедно.
Свако је сањао и досањао својих 1706 снова на Рују. Према званичним подацима из Бабушнице и Трна, учествовала су 1103 планинара, од којих 573 са српске стране Руја, а 530 са бугарске стране планине. Села Ракита у општини Бабушница и Забел у општини Трн били и Руј, планина која спаја народе и државе, били су 17.јуна 2017.године планинарско средиште Балканског полуострва. Осим Србије и Бугарске, на манифестацији су учествовали и планинари из Македоније.
Успон на Руј са српске стране, по одлуци Горске службе спасавања и водичког тима, извршен је правцем Ракита – Вучи Дел. Због кише, блата, велике стрмине и клизавог терена, процењено је да би успон редовном, уобичајенон стазом према врху Ракитски камен био пренапоран и опасан. Јер, одмах изнад села Ракита успон је прилично интензиван, а завршни део према атрактивном врху Ракитски камен изразито стрм, и за планинаре је безбедан само ако је тло потпуно суво.
Знатно више психички, неголи физички, деоница до Вучи Дела, широки сасвим проходан пут, може оптеретити учеснике, јер уместо лагане завршнице пред повратак у Ракиту, представља тек увод у освајање Руја.
Два велика изазова за планинаре били су стрм излазак на гранични пут, правцем изнад баба Цветине махале у селу Вучи Дел, и потом, наравно, и завршни успон на Руј. На прилазу подножју врха Руј, било је видљиво да је горе лоше време. И, заиста, планинари који су међу првима изашли на врх Руј, врло брзо су кренули назад и саветовали планинарима који се пењу ка планинском првенцу да их горе очекује киша, хладноћа, уз све то и јак ветар, те да не остају дуже од пар минута на врху.
На врху Руј беснео је ветар, непрестано падала киша, субјективни осећај хладноће био је око нула степени. На Рују су планинари могли да се задрже само толико да се фотографишу, на брзину се виде са својим пријатељима, и одмах назад у подножје, где је киша падала нешто слабије, али је барем температура ваздуха била који степен виша него на Рују, што није било без значаја.
Планинари који су се на Руј пењали из Бугарске, овде су били у својеврсној предности, јер се непосредно испод врха Руј, налази хижа Руј (планинарски дом). Бугарским планинарима је требало двадесетак минута да се са врха спусте у топлу хижу, где су се целог дана кувале топле супе и чајеви, како би се планинари угрејали и спремили за повратак у село Забел.
Ипак, поједини планинари су остали нешто дуже на врху, и пре повратка у топли планинарски дом, загрејали су се планинарским колом на врху Руј.
Најискуснија учесница акције била је легендарна Јелена Минарди, 98-годишња Нишлијка, најстарији активни планинар на Балкану. Она је симболично, прешла пар километара од села Ракита, према Вучи Делу, и вратила се у Ракиту.
Најмлађи планинари који су се попели на Руј били су 3-годишња Асија Никол из Трна и 7-годишњи Александар Крстић из Планинарског друштва „Преслап“ из Ниша. Аца је био најпопуларнији планинар који се пењао са српске стране Руја, и нема учесника који није навијао за њега, бодрио, храбрио, како би Аца, иначе из планинарске породице, досегао, за сада, његов највиши врх. И успео је!
Чика Жарко Шотић, 77-годишњи планинар из Ниша, наставља са својом импресивном серијом, јер учествује на сваком међународном успону на Руј, и увек је успевао да се попне на сам врх. Штавише, занимљиво је да су се само тројица планинара свих осам пута попела на Руј: чика Жарко Шотић, Саша Аранђеловић и Мирослав Докман.
Светлана Симић, планинарка из Београда, на Рују је прославила рођендан. Наша Цеца је најпре изнела торту до врха Руј, потом торту вратила у Ракиту и у сеоском дому поделила је са пријатељима. Цеца је од директора Туристичке организације општине Бабушница, мр Милана Стаменковића, као правог домаћина и каваљера, добила пригодне поконе се обележјима манифестације и туристичке понуде општине Бабушница.
Водички тим са српске стране био је у сличном саставу као и прошле године, али унапређен и са новим звањима, титуалама и категоријама. Сада је одважна водичка дружина у свом саставу имала чак 3-оје лиценцираних водича Планинарског савеза Србије и 2-оје носиоца категорије „врхунски спортиста Србије“, носиоца годишње плакете Планинарског савеза Србије и чланова светског клуба „7 суммитс“.
Осми успон на Руј био је и добра прилика да пожелимо срећан пут и успешан успон експедицији која под вођством Зорана Павловића Паће већ 22.јуна креће пут Елбруса, највишег врха Европе и Русије. Један члан експедиције, Жика Бранковић из Зајечара, одабрао је Руј као генералну пробу пред Елбрус.
Планинари су захваљујући гостопримству домаћина (јер многи од њх проводе цео викенд у приватном смештају у Ракити, Звонцу, Звоначкој Бањи, Стрелцу..) имали прилику да се подсете или да по први пут упознају богату и занимљиву историју села Раките. Са пуно поштовања, планинари су упијали импресивне чињенице о томе како је Ракита између два светска рата била економско средиште читавог краја, док је радио рудник каменог угља „Јерма“, а није изостала ни прича о снимању „Рудареве среће“, првог играног филма у историји југосовенске кинематографије, снимљеног управо у Ракити 1929. године.
Мирослав Докман
Фото: Мирослав Докман/Евгенија Такова/Иван Ценов/Лилиана Васева/Соња Евстатиева