Пре него што уведемо  поштоване планинаре у чаролију једне лепе, благе и доступне планине на југоистоку Србије, у обавези сам да укажем на својеврсну неправду која је јако дуго чињена овом небрушеном драгуљу природе.  Планина пред нама део је сваке породице, сваког домаћинства у Нишу и околини: са извора из њених недара, у селу Љуберађа, Нишлије се снабдевају питком водом!

Једна од најстаријих хидроцентрала у Србији, а да још увек ради, изграђена пре деведесет година, само је прва тајна коју ћемо открити на нашем несвакидашњем путу уз Јелашничку реку. Станица је то где се завршава ионако слаба веза са свакодневницом, са нечим модерним.

Попут бисерне огрлице простиру се планине југоисточне Србије, лепотице, горске виле, чувари тајни из прошлости. Од Влашке планине до Дуката, једна за другом, у ванвременском окружењу чистих вода, сјајног неба, спокоја и архаичног, уздижу се планине као руком најславнијих уметника начињене. Хук планинских брзака, мирноћа језера, плодови пашњака, скоро да су еликсири вечне младости и жеље за откривањем непознатог.

Изазовно је, узбудљиво и мистично, истраживати планине где ретко ко залази, које, тако нетакнуте, вечито ишчекују намернике и авантуристе, да дођу, виде их, осете лепоту и потом представе другима какво се то благо крије, недалеко од нас, скоро пред нашим очима, да се богатство и колорит поделе са свима.

Прве санте леда, још увек недовољне величине да причине озбиљнију штету, на које је Титаник наишао негде између Гренланда и Њуфаунланда, нису биле довољно упозорење капетану да промени курс или одустане од пловидбе... Но, сабласни метални стубови и жичана ограда надомак превоја Кончето, условили су да ставим прст на чело и одустанем од успона на Бански суходол (2884м), можда и најоштрији, најсуровији, најопаснији врх Пирина.