Страх ме је од ноћи у планини...беспомоћан сам, и узалуд све, па и светлост лампи и фењера на главама планинара у оноликој тмини. Ноћи су на планини страшније, а дани лепши и обасјанији, него у подножју, у градовима. Планина је ближа небу, те успоном на врхове ноћу дубље залазимо у таму, а дању смо ближи сунцу. А у граду, ноћи се не бојим...колико сам их само бесаних провео на књижевним вечерима, у бифеима позоришта, у омиљеном друштву глумаца и редитеља...Осам година прошло је од како сам посрнуо и изгубио свест у дубокој тмини на врху Ртањ планине.Тама ме је прогутала.

Годинама уназад, једна од најсадржајнијих и најмасовнијих планинарских манифестација на Балканском полуострву, међународни успон на Руј, сваке године приповеда своју посебну и увек другачију причу и позорница је на који се изводе само премијере, без првих реприза и редовног извођења, јер се све мења, бива другачије, ново. 

На смирају михољског лета, четворо нишких планинара задало је себи четири задатка, али не за решавање сваком по један, већ нешто много захтевније: обићи две планине у једном дану, посетити напуштени манастир и стати крај извора једне од најчудеснијих река у Европи.

Причали су нам да је кањон реке Јабланице – „Јабланишко ждрело“, још импресивнији и од онако нестварног кањона реке Јерме код Трна – „Трнског ждрела“. Да у знак захвалности што им је подарен, и овдашњи народ занеми и падне на колена од призора који је пред њим.

Какав је то планинарски дан био, људи моји, колико узбуђења, страсти, опасности и лепоте! 
Субота, 24.јануар 2009.године за четрнаесторо нишких планинара, отпочела је прилично рано: у четири сата изјутра, ова група, показаће се касније, храбрих, одважних и смелих младих људи започела је вожњу ка Бабином зубу. Јер, на ред је дошла планинарска акција успона на Миџор, у зимским условима.