Има тренутака који се чине да су изузети из реалног, свакидашњег света. Свако од нас може тада спознати да поседује шесто чуло, којим ће отворитзи врата нових димензија, зауставити време и схватити колико је тај један трептај ока или пар минута тек, трајни печат који ће остати урезан у срца и душе током пролазних живота. Како ће се разликовати од свега до тада проживљеног и утицаи на односе и поимања у будућности.

… а небо нам је на дохват руке, овде, на Ракитском камену и Рују, док прелазимо „најлепшу стазу на целом свету“ и исписујемо, за сва времена, још једну страницу славне историје југа Србије! Тих дана, око четвртог традиционалног међународног успона на Руј, средиште света, блесак прошлости и искра будућности среће и благостања, постали су Бабушница, село Ракита и прелепа и непоновљива планина Руј!

Они се неће поводити за поривима потрошачког друштва. Код њих се није развила потреба за скупоценим уређајима, посетама тржним центрима, летовањима на местима где већина људи одлази (а да многи и не знају која је сврха тих одлазака). Њихова свакодневница саткана је од мукотрпног рада у планини, у шумама и њивама.

Сваки планински врх може постати највиши на свету, онда када, ступивши на њега, осмотримо, промислимо и схватимо да... ми смо победници! Поносни смо!И ми верујемо у себе, понајпре! Јер у себи самима савладавамо врхове и потискујемо препреке. Из нас избацујемо све оно што покушава да нас остави заробљенима у пролазности и безидејности, и пловимо даље, ка хоризонту, ширинама и даљинама, тамо где ће нас памтити.

„...Да планинаре очекује нешто што се ретко доживи, види се и када се на прилазима Банском погледа ка западу, погледа масив Пирина...Заклониће небо!!! Као да смо на крају света! На три преостале стране света можемо видети брда, насеља, небо. А Пирин, прекопута, замрачиће видике, угасиће сунце, оивичиће небески свод. Изнад њега нема ничега, додирује небо, ствара границу могућег и немогућег...“ („Сирова снага“, август 2011.године, Мирослав Докман).