„Када у твојим очима ухватим ону радозналост вечитог детета, онда када читам твоје редове и између њих... и твоја казивања о дугим летњим данима, о свежини горских очију и небеским висинама планинских врхова – тада схватам како се човек може толико заљубити у једну планину и прогласити је за кров света у свом свету“, речи су које је изговорила драга особа након што сам изнео своје утиске са планине Риле, а све очекујући да ће моји пријатељи изнова се тамо упутити.

Имамо један планински врх на југу Србије, који је осам месеци годишње под снегом, а три стотине дана окован маглом. Намерници из далека, посустаће и одустаће од жеље да се попну на њега, јер око овог врха честе су олује и ветрови. И његова удаљеност од главних праваца тешко да ће привући било кога сем оних који су изистински заљубљени у планинску ниску бисера југоисточне Србије...

...Железничка станица у Ћустендилу... Поред ње и аутобуска. У град пристижу аутобуси, возови и комбији пуни планинара. Ранчеви, што већи, што мањи, шатори, штапови, без изузетка сви у добрим гојзерицама.

Увек и изнова... планина којој се враћамо и сваки пут је откривамо као да смо први пут у њеном загрљају...Ртањ, величанствен, сјајан, оштар, суров, наизглед неосвојив! У чему је тајна толике привлачности Ртња, коју одаје ка путницима намерницима и планинарима, ка свима који је походе, често се питамо.

„Важно је учествовати“ – крилатица олимпијских игара, јесте и наше, планинарско гесло. Њиме вођени, после дугих припрема, кренули смо у походе планини где је Зевс столовао и под којом су учињени први олимпијски кораци пре скоро три хиљаде година.