... И најдивније планинарење, чији се прави приказ тешко може одсликати у редовима који следе.

Такав излив најдивнијих осећања може се доживети само на том маленом, зеленом кутку југоисточне Србије и западне Бугарске. Ма зашто уопште да омеђавамо тај рај на земљи, поготово ми, планинарски заљубљеници и авантиристи, браћа и сестре, чувари појма лепог, здравог...вечног (а не тренутног)?

Jедна мудра српска изрека учи нас да дуг није друг. Усред лета, када већина људи безбрижно одмара и пландује, планинари раде у „три смене“. Ређају се походи, акције, путовања, упознавања новог, непознатог. Умор ходача бива потиснут срећом, а зној храбрих пењача натапа од сунца испуцалу земљу.

Не постоји на овом свету метар којим се могу измерити и каквом јединицом исказати љубав, срећа и машта људи.

А опет, многи не верују да имају ту способност да изађу из омеђеног простора свакодневног, уобичајеног, из координата које већина види, али не спознаје, упозната је са бивствовањем истих, али и не размишља о преласку границе.

Легенда која је позната великом броју планинара у Србији говори о двојици великих пријатеља и побратима – Ртњу и Жељину. Они су некада давно путовали по земљи која се данас зове Србија, и живот окончали на местима где су потом израсле две, по oблику веома сличне високе планине – Ртањ и Жељин.

Постоје планинарска места која, осим што нуде лепоту и авантуру, имају и изражен симболички значај.

На огромном масиву Старе планине, тачка коју сваки планинар мора макар једанпут достигнути, јесте врх Сребрна глава, који је најисточнија тачка Србије.