„Важно је учествовати“ – крилатица олимпијских игара, јесте и наше, планинарско гесло. Њиме вођени, после дугих припрема, кренули смо у походе планини где је Зевс столовао и под којом су учињени први олимпијски кораци пре скоро три хиљаде година.

Планина Девица налази се јужно од Сокобање, рекло би се да се надвија над њом. Како јој и име говори, питома је, блага, осим једног дела, који је и најлепши на целом подручју: то је врх Оштра чука (1174 м). Овај врх је једна стенчуга, са три стране света потпуно неприступачна, опасна, изузетан видиковац, а истовремено и тачка која се одасвуд са југа и и истока Србије може уочити.

И Русија излази на Тихи океан... Само што се са највише и најпознатије вулканске купе у Русији не може видети излазак сунца из плаветнила Тихог океана. Пригушена светлост претходи коначном помаљању сунца. Свиће изнад Русије, Грузије, Европе и Азије. За дивљење је велика снага огромног пространства, које за сада не можемо видети потпуно јасно, кристално.

Планинарску слободу и достојанство славимо у селу Врмџа код Сокобање. Окупљањем у овом чудесном и јединственом месту, дочекујемо пролеће. Вођени вечним стиховима Ивана Гундулића, његовом „Химном слободи“, којом велики дубровачки песник барока завршава своје капитално дело „Дубравка“, пасторалну драму у стиховима у којој говори о борби малог, обичног човека за оно што му припада, за праведност, морал, слободу.

Хрчак, којег смо ми имали, радио је углавном само две ствари: спавао или окретао точак. Често сам себи постављао питање „Зашто то ради – зашто неуморно по читав дан врти точак?“. Уколико и мене, неки мој господар из друге димензије посматра, вероватно поставља исто питање „Зашто то радим – зашто неуморно читаве дане трошим окрећући педале бицикла?“. Вероватно, као и ја, и мој „господар“ остаје без одговора.